Пробој који је променио свет: Нема бољег дана да Срби славе јединство и слободу

Србија за обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе није могла да изабере бољи дан од 15. септембра, јер се тог дана обележава годишњица почетка пробоја Солунског фронта. Пробој Солунског фронта, осим војних, имао је и политичке консеквенце.

Овако директор Института за новију историју Миле Бјелајац коментарише значај 15. септембра у историји Србије. Према његовим речима, пробој Солунског фронта имао је велик војни значај на ток Првог светског рата, али је са собом носио и политичке последице које су резултовале дисолуцијом Аустроугарске и стварањем словенских националних држава — Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Чехословачке.

Најбољи датум за славу српског јединства и слободе

Пробојем Солунског фронта одлучена је судбина Првог светског рата, каже Бјелајац.

„Савезничка победа је суштински одлучена на једном споредном фронту, како то пише чувени теоретичар Лидл Харт“, објашњава Бјелајац.

Такође, пробој Солунског фронта и вести које су тада допрле до Аустроугарске, учинили су могућим политичке промене и захтеве за успостављањем самосталних националних држава и њихово одвајање од Аустрије и Угарске, додаје наш саговорник. Пробој Солунског фронта био је замах за слободно испољавање воље словенских народа да се ослободе и уједине.

Како је пробијен Солунски фронт

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом — од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати — без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога — јунаци, напред у отаџбину”, гласила је наредба српске Врховне команде пред пробој.

Сам план пробоја било је дело у време офанзиве пуковника, а касније генерала и академика Живка Павловића, каже Бјелајац.

„Суштина плана било је стратешко изненађење непријатеља, пробој фронта на терену који је сматран непробојним. То је изненадило и бугарску и немачку команду на Балкану. Уз помоћ шест српских и две француске дивизије начињен је тај стратешки пробој, а касније, иницијативом Живојина Мишића, Франше д‘ Епереа и Петра Бојовића, зачуђујућа брзина напредовања долином Мораве и ослобођење Ниша онемогућили су сваки покушај Немаца и Аустроугара да успоставе нови фронт у Србији“, објашњава он.

Успостављен октобра 1915, Солунски фронт је померен на штету Централних сила наредне године, када је српска војска, током битке на Кајмакчалану, освојила овај планински врх, масив Ниџе планина и ослободила Битољ. Од тада, на фронту је владало затишје све до септембра 1918, а Битољ и његова околина били су једина српска ослобођена територија.

Ситуација се мења доласком енергичног француског генерала Франше д‘ Епереа за команданта савезничких снага на Солунском фронту, који је у јуну 1918. одржао саветовање са српском Врховном командом на челу са врховним командантом, регентом Александром. На састанку је одлучено да се крене у коначан пробој на сектору Добро Поље—Ветерник—Козјак средином септембра.

Солунска операција, како се у војним стручним књигама назива пробој Солунског фронта, почела је артиљеријском припремом 14. септембра и која је трајала цео дан. Након тога, 15. септембра, уследио је јуриш српске Друге армије, под командом војводе Степе Степановића на потезу Соко—Ветерник—Добро Поље. Борбе су биле тешке, прса у прса, али фронт је пробијен, освојен је важан положај Соко, а наредног дана, Југословенска дивизија осваја Козјак, чиме је био отворен пут у Тиквешку долину и продор према Скопљу.

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

Две недеље касније, капитулирала је Бугарска, 11. октобра ослобођен је Ниш, а 1. новембра војвода Петар Бојовић, командант Прве армије, на челу Дунавске дивизије умарширао је у ослобођени Београд. За то време Друга армија ослободила је западну Србију, а 3. новембра капитулирала је Аустроугарска.

Брзина којом је српска војска напредовала, онемогућила је пребацивање немачких дивизија из Украјине и Румуније, како би се формирао нов фронт на Сави и Дунаву и одгодио крај рата, објашњава Бјелајац.

„То је било готово два и по месеца пре него што ће Италија покренути офанзиву на Пијави, у северној Италији, а исто тако и савезници на Западном фронту. Дакле, Солунски фронт је пробијен и судбина Првог светског рата је решена“, наводи он.

Историја се не да фалсификовати

Данас, 103 године касније, у Хрватској, Словенији, БиХ и Црној Гори покушавају да забораве и оспоре улогу српске војске у ослобођењу јужнословенских земаља, као и све одушевљење са којим су грађани дочекивали српску војску и упућивали јој позиве да дође у њихове градове и ослободи их, додаје Бјелајац.

„Не може нико да фалсификује фотографије како су дочекани Стојан Трнокоповић и његов батаљон у Сплиту, како је дочекан батаљон Љубе Максимовића у Ријеци, како су дочекани српски одреди у Дубровнику, Котору, на Цетињу, у Подгорици, Вировитици, Осијеку, Сомбору, Суботици, Панчеву. Нови Сад да не помињем“, истиче Бјелајац.

Подсећамо, да 15. септембар постане Дан српског јединства, слободе и националне заставе договорено је на састанку челника Србије и Републике Српске прошле године, када је одлучено да овај дан постане свесрпски празник.

Рекли су о пробоју Солунског фронта

И за крај, да подсетимо на чувене изјаве државника и војсковођа о пробоју Солунског фронта:

Франше д‘ Епере, маршал Француске:

„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:

„Кад се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено — они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице:

„Што се тиче Србије, она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Пол де Шанел, председник француске Националне скупштине:

„После Турске — Бугарска, после Бугарске — Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал:

„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди:

„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”