ПРИЈАТЕЉ КАД ЈЕ БИЛО НАЈТЕЖЕ: Данас 89 година од смрти Арчибалда Рајса

Данас се навршава 89 година од смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса, чије су поруке из његовог антологијског дјела „Чујте, Срби“ о менталитету, снази, поносу, слободарском духу, али и слабостима и грешкама Срба и данас, можда, актуелније него икада.

Рајс је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у вријеме Првог свјетског рата.

Он је важио за највећег пријатеља и једно од најзначајних имена у српској историји, човјек који је сам разбио стравичну њемачку и аустријску пропаганду, модернизовао српску полицију до те мјере да су јој се Американци дивили.

У Србију је дошао да истражује злочине аустроугарске, њемачке и бугарске војске над цивилним становништвом, на позив српске Владе 1914. године.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи „Шта сам видио и проживио у великим данима“, а прије тога објавио је „Писма са српско-македонског фронта“, док је као своје посмртно завјештање српском народу оставио необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“.

У спису је добронамјерно упозоравао Србе на њихове мане, за које мисле да су врлине, подсјећа да су им њиве зарасле, образовање скромно, а елита корумпирана.

Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јула 1875. године у њемачкој покрајини Баден.

Рајса је 1914. године српска Влада позвала да испита масовне ратне злочине које су аустроугарске, њемачке и бугарске трупе починиле над становништвом Србије.

Период од 1914. до 1918. године Рајс је са кратким прекидима провео са српском војском на Крфу, Солунском фронту и Кајмакчалану, прво као неутрални исљедник, а потом као швајцарски добровољац српске војске.

Рајс се вратио у Београд са ослободиоцима 1. новембра 1918. године, а у послијератном периоду /1918-1921/, дао је оставку на професорско мјесто у Лозани и настанио се у Београду, са жељом да учествује у изградњи новог живота у разореној Србији.

Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 часова, у Београду. Узрок смрти била је мождана кап као посљедица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је, по неким свједочењима, опсовао.

У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тијело Арчибалда Рајса било је превезено аутомобилом у Општу државну болницу, гдје је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан.

Посмртни остаци Рајса потом су пренесени у Официрски дом, гдје су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године у поподневним часовима на Топчидерском гробљу.

Пријатељ за сва времена, како су га звали, сахрањен је са генералским почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра.

Опело је служио Његово преосвештенство епископ карловачки Иринеј са 15 свештеника, а сахрани је присуствовао велики број грађана, међу којима, изасланик краља Александра Првог Карађорђевића, представници власти, Рајсови саборци.

По Рајсовој жељи, његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, гдје је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта.

На урни, која је поломљена приликом налета Бугара у Другом свјетском рату, писало је: „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана, Златно срце спава. Пријатељ Срба из најтежих дана. Јунак правде, истине и права. Швајцарца Рајса, ком` нек је слава!“.

У Београду споменик Рајсу налази се у Топчидерском парку.