ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА: Драгојлови школци и јунаци

Породица Марјановића се доселила у мачванско село Раденковић за време прве владавине кнеза Милоша. Највероватније је то било тридесетих година 19. века кад су се на опустеле просторе Мачве насељавали претежно млади људи из Херцеговине, Црне Горе, Босне, Лике и западних крајева Србије.

Глава породице био је најстарији Митар, рођен у Раденковићу 1836. године, чији је син Велимир, рођен 1861. године добио име по деди. Митрова браћа су били Драгојло, рођен 1846, Миливоје 1949. и Нинко 1957. године. Иако је разлика између браће била и 20 година, сви су били у српско-турским ратовима од 1876–1878. године.

Марјановићи су сви били писмени. Ишли су у школу у пет километара удаљено суседно село Глушце, јер је у Раденковићу тада није било. И њихови потомци су се школовали. Нарочито три Драгојлова сина о којима је реч у овој причи из Великог рата.

Драгојло Марјановић је у другој половини 19. века био најпознатији житни трговац, који се преселио са фирмом у Шабац око 1880. године. Најстарији син Душан је рођен 1882. и био је у својој генерацији најбољи ђак Шабачке гимназије. Постао је професор математике и једно време је био директор гимназија у Смедереву и Неготину. Затим се преселио у Београд и ту постао директор Пете мушке гимназије.

Душан је био учесник балканских и Првог светског рата. Произведен је у чин резервног потпуковника артиљерије. У време Колубарске битке имао је велике заслуге за ослобођење Шапца, града који је, како је сам говорио, највише волео на свету, а морао је да нареди својим артиљерцима да сруше торањ Саборне цркве у центру града како би уништили непријатељско митраљеско гнездо. Преминуо је 1958. године и почива у Земуну. Они који су познавали професора Душана говорили су да је био сјајан педагог и бриљантан официр, бранећи част отаџбине.

Душанов млађи брат је Риста Марјановић, славни фото-репортер „Њујорк хералда”, рођен 1886. године, о чијим је ратним репортерским подвизима „Политика” у више наврата писала. Био је ђак Шабачке гимназије и студирао сликарство.

Ристину изложбу фотографија са ратишта српске војске отворио је 1916. године председник Француске Рејмон Поенкаре. Свет је видео сва недела која су чинила по Србији нељудска бића у лику аустроугарских војника. Током рата био је све време уз српску војску и имао статус официра у команди за информисање. Уместо тога, могао је да мирно живи у Паризу као представник америчке штампе за Европу, где је имао кућу и аутомобил. Риста је након ослобођења 1919. године основао Авалу, прву новинску агенцију на тлу некадашње Југославије. Преминуо је 1969. године у Београду.

Најмлађи Драгојлов син Коста рођен је 1888. године. Био је ђак генерације у Шабачкој гимназији и један од најбољих на студијама фармације. У балканским и Великом рату био је резервни официр санитета. Могао је да избегне ратне тешкоће, јер је имао прилику да оде у Швајцарску на специјализацију, да припреми докторат из фармације.

Коста је као и сви његови Марјановићи имао на уму да је одбрана Србије најсветије што може бити. Током рата разболео се и и пред сам крај 1918. године отишао је у Швајцарску, али не ради доктората, већ да се лечи. Убрзо је тамо преминуо.

Иза ове тројице Марјановића остала је лепа прича како су се браћа први пут после вишегодишњег ратовања сасвим случајно срела у једној солунској берберници. Истога дана, у исти час, као по договору, један за другим улазили су у берберницу и питали се откуд ти. Подшишани и обријани у Солуну су наишли на војнике Шестог пука Дринске дивизије у ком су били њихови земљаци из Раденковића.

Одушевљењу није било краја. Славни фото-репортер Риста је то овековечио сликом, али и речима да ће сви који су на слици доћи кући живи. И дошли су, о чему је писано у „Политици”.

Угледних и образованих Марјановића данас има и у Раденковићу и у Београду.

Тагови: Велики рат, Драгојло Марјановић, Душан Марјановић, Ристо Марјановић