Прича са српског гробља у Ј. Митровици: О дефиницији „образа“, или, о „репортерима без граница“

Толике године по Косову и Метохији, од барикаде до барикаде, од невоље до невоље, а нигде ни једног јединог „репортера без граница“. Да сам за ово година и једног срео, макар на Јарињу па да седнемо код Регана, или преко код Љуша у кафану, да попијемо по ракију, разменимо искуства, имали бисмо о чему причати, чак ни то.

Била би то јединствена прилика да ме просветле, науче послу, професији, уведу у стандарде, извуку из овог балканског мрака.

А на српском гробљу у јужној Косовској Митровици рецимо, сваки разбијени споменик једна прича. И то светска. И сваки отворени гроб из кога пси луталице извлаче кости и развлаче по оближњем насељу. За очекивати би било да тамо сретнем неког колегу, репортера без граница, професионалца који путује, пише, слика, објављује, објективно, по стандардима, али, не. Ни тамо нисам срео ни једног јединог. Репортера без граница.

А све сам за ово тридесет и кусур година како једем овај репортерски горки хлеб мислио да та професија обавезује. Репортер, и то без граница.

Задушнице, јун 2023. године. Већ поменуто српско гробље у Јужној Митровици.

Донела мајка сину Игору бомбоне, читаву шаку, ставила их на гроб, запалила свећу, па је дуго, дуго стајала над гробом и горко, тихо, сама, плакала. А Игоров гроб разрушен, разваљен, разбијен споменик, преполовљен, све је около разбацано. Поразбијано маљевима, чекићима, бесом, необјашњивим, нељудским…

„Игор ми је имао само 12 и по година када је умро, сахранили смо га овде, на нашем гробљу… Овде негде, на гробљу, 1999. убијен му је и отац“, причала ми је тог 3. јуна 2023. Игорова мајка на гробљу у Митровици.

РТ Балкан био је тог дана на гробљу да чује, забележи, пренесе ову причу. Репортери без граница? Нисам тог дана видео ни једног. Ни тог, ни претходне године на Задушнице, ни оне претходне, ни оне пре тога.

Тог истог дана, гледао сам на гробљу у Јужној Митровици преко споменика пообараних и зараслих у траву, коров, Градимира Ђоковића, Србина из Северне Митровице, изашао на гроб ћерки Јасмини, имала је само осам година када је преминула.

Запалио свећу, ћутао крај гроба, а гроб разрушен, споменик у облику срца на коме пише само „Јасмина“, преполовљен, преполовљена и табла на којој пише – „Неутешни родитељи Ратка и Градо и брат Јовица“, сломљена ваза за цвеће, неко излупао чекићем, ишарао Јасминину слику, а она била само детенце, лепо и прелепо, коврџаве косице…

За све ово година, а гробље у Јужној Митровици чами тако, разорено, већ две и по деценије, нисам приметио да је кроз капију прошао и један „репортер без граница“. Можда су и били, само, нисам видео ни једну њихову причу на ову тему. А прича, репортерски гледано – светска. Да се ни оне највеће, светске редакције, од ње не постиде.

А РТ Балкан је био. Много пута.

Кад смо код Јужне Митровице, има ту, на мање од пар километара од гробља још једна прича. Такође светска. Саборни храм, паљен, горео а преживео. Сав окружен бодљикавом жицом. И у тој жици, свештеник, његови синови, дечица тек стасала за први или други разред и његова супруга. Једини Срби у читавом граду.

Дечица се играју у порти, окружена бодљикавом жицом. И кућа крај храма такође је окружена жицом.

Прича за репортере и оне са границама и за оне без граница. Само, ове друге за све ове године нисам видео крај жице саборног храма у Јужној Митровици.

Горе, северно од Ибра, међу српским кућама је муслиманско, албанско гробље, и у њему стотине споменика. Ни један ни срушен, ни разбијен. Ни такнут. Прича светска, на једној страни реке све разорено, на другој нетакнуто. Само, репортери без граница је не виде.

Они боље виде и боље знају из својих топлих кабинета по западним престоницама. Они, објективни до бола, професионални, власници тапија на истину, правду…

Има тога по Косову још, оваквих, светских прича, као нацртаних за репортере. На сваком кораку. О Србима повратницима у Љубожду крај Истока, рецимо, који гледају како им комшије ору њиве, затварају стоку у њихове штале, како користе њихове куће, а не смеју ни да закораче на своје. На своје приватно власништво, неприкосновено код репортера без граница. Ни да помисле на то. Тужна прича, много тешка, светска. Само, за репортере без граница није.

Или о деци у Северној Митровици, малим Србима који су 2. септембра ујутру, на путу до школе морали поред патрола, оклопних возила, дугих цеви, шлемова… Прича за сваког репортера на ма којој тачки кугле земаљске. Какве само слике, девојчице са цветићима у коси а поред њих намргођени специјалци, сива оклопна возила, дечачићи са торбама на леђима а поред чизма специјалаца и оклоп… Све као нацртано за западно јавно мњење осетљиво за такве слике.

Могла би и ових дана да се у северној Косовској Митровици уради добра прича. Да се ни репортери без граница не постиде. О деци такође. Како се родитељи не усуђују да их пусте из дворишта или станова на улицу јер, боје се за њихову безбедност, боје се провокација групица младих Албанаца које несметано прелазе са јужне стране реке. Прича светска. Дечица вире из металних ограда а на улицу не смеју.

И тако даље, и тако даље…

Оптужбе, увреде „репортера без граница“ да медиј за који радим, да се кућа из које породица и ја једемо хлеб бави пропагандом, да лажемо, крадемо, ширимо зло, малигни утицај, да смо зли и покварени људи, без морала, људскости, доживео сам лично. Пљунули су ми директно на образ, овај једини који имам.

Па их стога, њих, „репортере без граница“, позивам, ако већ не смеју на КиМ, на гробље у Јужну Митровицу, или у Љубожду крај Истока, да се нађемо у Регановој кафани с ове стране Јариња. Па, ако нађу, докажу, да је ишта од овог претходно написаног лаж, и овог и оног што са Косова пишем деценијама, да сам ишта слагао, да сам и у чему укаљао ово образа што имам, прекршио узусе професије, да сам измислио оне разбијене дечје споменике, жицу око храма или повратнике у Љубожци, ја ћу ово моје перо у трње, и више се нигде међу људима нећу појавити. Ни себе назвати часним и поштеним човеком. Сав грех и срамота на моју душу.

Знам међутим да од тог нема ништа. Једноставније речено, моја и њихова дефиниција „образа“ нису исте. Код њих је то веома растегљив појам. Мислим на „репортере без граница“.

Лако је њима писати.