Прича о Јовану Милановићу: Обавештајна мрежа „Олимпик“ у седишту НАТО-а

У седишту НАТО-а у Бриселу Србин Јован Милановић учинио је изузетан и нестваран оперативни подвиг, који спада у три највећа након Другог светског рата. Тиме је у потпуности пореметио планове западне Алијансе и одложио агресију на СР Југославију за готово пола године.

Према подацима наведеним у књизи о славном обавештајцу, државни врх СРЈ је тек 1994. године схватио да мора предузети кораке по питању обавештајног изучавања НАТО-а. Процене су биле такве, јер је државни врх схватио да ће након НАТО бомбардовања Републике Српске на ред доћи и СР Југославија (Србија).

Није нимало случајно што је овај задатак био дат Милановићу, који је имао богато искуство као официр, и војно-стручно и педагошко. У служби је напредовао постепено, а задатак од највеће важности за државу и народ добио је, испоставиће се, баш онда када је био спреман на то.

Припрема за одлазак je била импровизована, наводи се у књизи, такорећи, ниjе је ни било.

„Само су му кратко и јасно рекли: ‘Јоване, имаш искуства, знаш језик и знаш шта нас занима. Иди.’ У ствари, Милановић jе припремао сам себе. У склопу припрема отишао je у Обавештајну управу Генералштаба – седиште Војнообавештајне службе – и тамо доживео joш једно разочарање. Очекивао je да ћe много тога сазнати о Алијанси пре него што крене, али када је отворио фасциклу на кojoj je писало ‘НАТО’, она je била празна: у њој није било ни једног јединог папира“, наводе аутори књиге.

Ово Милановићев подвиг чини још значајнијим, јер је без икакве припреме кренуо у операцију, како је и сам умео да се нашали, „у град који има највише шпијуна по метру квадратном на свету“ – и то је дословно било тако.

У Бриселу je тада боравило око 17.000 цивилних и војних дипломата и другог важног особља, од тога око 4.500 у седишту НАТО-а и око 3.000 у Генералштабу НАТО-а у Монсу, градићу покрај Брисела. Јованова једина права маска и заштита била je његова лажна биографија.

Тадашње дипломатске позиције СРЈ, након распада СФРЈ, уопште нису биле сјајне. Већина дипломата са значајним искуством и статусом у важним државама ЕУ, након распада СФРЈ прелази у амбасаде новоформираних држава. Земља је притиснута санкцијама, економским, дипломатским и свим другим, па је наша амбасада у Бриселу сведена на најнижи чин, те није било могућности да га пошаљу као војног изасланика.

Остала је једна тешко изводљива опција – послати официра Милановића у Брисел, у дипломатску мисију СРЈ при Европској унији.

Министарство иностраних послова је ову идеју веома успешно реализовало, у дипломатску структуру при ЕУ „уграђен је официр чина пуковника у Мисију СР Југославије са дипломатским статусом министар-саветник. Такву идеју је иницирао Живадин Јовановић, тадашњи помоћник савезног министра иностраних послова“.

Према сведочењима Јована Милановића, доласком у Брисел схватио је колико ће његова мисија бити тешка. Нашао се „на непријатељској територији“, а око њега – ништа, како је сам рекао „пустиња“. Испрва није имао контакте, позиције ни могућност озбиљнијег деловања. Све то је убрзо преокренуо у своју, а самим тим, и у корист своје државе.

Навео је да је први значајан контакт са војним аташеима и разним другим званичницима амбасада, али и Алијансе, био преко светковине коју је организовала Грчка православна црква, након чега је „инфилтриран“ и спреман за оперативни рад.
Преварио непријатеља и „ушуњао“ се у НАТО

Врхунац обавештајне дрскости генерала Јована Милановића, наводи се у књизи, био je у томе што се приликом одабира личности из Команде НАТО пакта са којима ћe успоставити редовну комуникацију није оријентисао само на представнике нама наклоњених држава, него и на оне који су у том периоду били изразито непријатељски настројени према Србији, па и иницијатори, подстрекачи и носиоци идеје о агресији на СР Југославију.

„Наравно, наступ према њима био је другачији, перфидан, лукав али и, парадоксално, довољно дрзак да они нису могли ни да посумњају да у ствари комуницирају са превејаним српским обавештајцем. На пример, управо je на такав перфидан начин успоставио редован контакт и са шефом Британске војне мисије при НАТО пакту, иако су се Британци, у складу са својом недодирљивом традицијом, строго држали правила и процедуре“, наводи се у књизи о највећем српском обавештајцу.

Британци при НАТО мисији омогућили су Милановићу да неометано улази у зграду Алијансе, на главни улаз, и да нико не види ништа значајно у томе.

„‘Прогутали су удицу’, послали му специјалне таблице и отада је улазио на главни улаз у зграду НАТО-а. Глумио jе дипломату наивца, па им je отворено говорио како он није ту да би шпијунирао, него да кроз разговор са њима сазна њихово мишљење о понашању СРЈ након Дејтонског споразума и добије евентуалне сугестије и инструкције за креирање будућих ставова СРЈ“, наводи се у књизи и додаје:

„Тако je успео и да од оних који су нам били непријатељи редовно добија важне информације, у смислу шта планирају ако будемо непослушни и ако не поштујемо њихове ‘савете’ и директиве.“

На подједнако сјајан начин успостављао je контакте и редовну комуникацију са представницима других држава које нам нису биле наклоњене, као и представницима земаља које су биле наклоњене СРЈ:

„Та врста комуникација, поред корисних информација, имала je и други велики значај – додатно маскирање разлога уласка у НАТО институције.“
Обавештајна мрежа „Олимпик“

Безбедносне мере су му увек биле у првом плану, а ако je и улазио у ризике, то је увек било резонски и на основу детаљне анализе неопходности и исплативости таквог ризика.

Милановић је развио обавештајну мрежу „Олимпик“, која је имала je пет олимпијских кругова по којима je разврстао своје оперативне везе и информаторе:

Први круг извора информација био je у институцијама НАТО-а, наравно, најзначанији. Сачињавали су га официри у Војном комитету НАТО-а, дипломате у политичкој (цивилној) структури НАТО-а и официри у Главној команди НАТО-а у Монсу;

Други круг чинили су официри у војном крилу Западноевропске уније, које je, између осталог, имало Војни комитет и структуру Генералштаба;

Трећи круг чинили су официри и дипломате особља земаља-чланица „Партнерства за мир“;

Четврти круг чинили су информатори из амбасада које су званично успостављене у Белгији као држави;

Пети круг чиниле су дипломате из ЕУ, бројних института и других организација, попут Скупштине НАТО пакта.

„Моја сазнања из обавештајне литературе су била таква, да ако један ланац пукне, пуцају и остали. Аутор мреже по правилу нестаје са овог света. Имао сам честе контакте са једном важном личношћу из обавештајних структура. Често ми је графички цртао неке обавештајне шеме. Облик je асоцирао на олимпијске кругове. Ништа није крио од мене и био ми је драгоцен извор обавештајних информација“, наводи Милановић, додајући:

„Дуго сам размишљао о његовим цртежима и разумео сам шта они представљају. Једном сам направио провокацију и рекао: ‘Код тебе се цео свет врти и налази у олимпијским круговима.’ Рекао je: ‘Да.’ Онда сам и ја, копирајуићи га, на исти начин цртао своју мрежу ‘Олимпик’.“

Јован Милановић, према сопственом признању, био је „офанзивни обавештајац“.

„Контакте сам сам проналазио. Теме разовора сам наметао. Трудио сам се да водим игру. Након краћег разовора обично сам прелазио у агресиван и готово хистеричан вербални напад на саговорника и тако долазио до информација“, сведочио је Милановић.

Значајних информација је било толико да су, угодно изненђени, у Обавештајној управи Генералштаба у Београду морали да посвете посебну пажњу обради тих података: формиран је посебан тим за дешифровање материјала који је стизао из Брисела.