Весна Илић је асистент на Филозофском факултету у Косовској Митровици, али и прва жена предавач у Призренској богословији од њеног оснивања 1871. године, предаје руки језик и књижевност. Био је то повод да је посетимо пре годину и по дана и испричамо причу о њеном раду, али и улози мајке, ни мало лаком животу на Косову и Метохији.

Поново смо се срели, овога пута у Београду, у проширеном саставу. Илићи су позвани у Руски дом поводом Дана породице, љубави и верности, са још две породице са Косова и Метохије које могу бити узор другима како уз пуно љубави и разумевања функционишу са пуно деце.

Ново поглавље чије је име Методије

„У међувремену у нашу породицу је стигао нови члан, Методије, сада има годину дана. Дошао је у Руски дом да заједно са родитељима прими орден Петра и Февроније. Баш смо радосни због тога, прави је благослов. Захвална сам пре свега Богу што ми је дао четворо деце, али и Руском дому, свима који су уприличили доделу овог ордена“, каже нам Весна.

Додаје да у њеној Косовској Митровици има још једна новина, почела је припрема терена на коме ће коначно бити изграђена права зграда Универзитета и Ректората.

Посебно се радује због тога, сигурна је да бољи услови за рад значе и више студената, а евидентно је да су се почели осипати, један од разлога су и досадашњи услови на које се она не жали, али каже да студенти нису одушевљени што предавања слушају у монтажном објекту, у скученом простору.

„Јако се радујемо бољим условима за рад, биће то нова зграда у коју ће бити смештена три факлултета, студенти ће имати боље услове, а наравно и ми са њима. Јако се радујемо тој новини, надамо се да ће нас бити више у Косовској Митровици, па и да ће нам доћи студенти из Београда, да ће доћи из целе Србије да код нас студирају“, каже ова професорка руског језика.

Додаје да ће нова зграда сигурно пружати много боље услове, панирана је изградња савремених кабинета, учионица, лабораторије, амфитеатра, а њен факултет сели се у стару зграду Ректората, која је у одличном стању.

Једва чека повратак у Богословију

Весни Илић указана је и велика част да ради у школи која је увек имала изузетно важну улогу у очувању верског, али и националног и културног идентитета Срба на Косову и Метохији, у Призренској богословији.
На боловању је, због рођења четвртог детета, недостају јој ђаци, али ће им ускоро поново преносити љубав према руском језику и књижевности.

О њеној јакој вези са Богословијом говори и чињеница да је управо ректор, епископ рашко – призренски Теодосије препоручио Весну и њену породицу за орден Руског дома поводом Дана породице, љубави и верности.

Орден Мајке девет Југовића

Њен супруг Борко Илић додаје да је то за њих велика част. Он је Веснина највећа подршка, каже да је поносан на њу и додаје да је недавно добила још једно велико признање.

„Лепо је кад људи препознају вредности, искрене и праве. Ово је за нас след лепих догађаја и лавина емоција, истог дана када смо били на Газиместану, стигао је позив за Београд. Били смо на додели цребрног Ордена Мајке Југовића, примила га је на Видовдан у Грачаници, доделио јој га је лично патријарх Порфирије“, каже Борко Илић и додаје да су деца са радошћу дочекала руски орден, јер он значи путовање у главни град, излет, посету Зоолошком врту.

То је једино што им на Косову и Метохији недостаје, садржаји којих нема из добро познатих разлога. Питамо их да ли су забринути због нових политичких притисака, свакодневних напада на наше људе на Косову и Метохији, да ли се плаше, да ли имају резервни план.

Страх је присутан, али остајемо на Косову

„Наравно, страх је присутан, али као што сам вам рекла када смо се први пут видели, сигурна сам да нас доле Бог чува, Свети краљ Стефан Дечански, сви светитељи и новопроглашени косовски мученици Босиљка и Харитон. Они су са нама, осећамо њихово присуство. Ако међународне снаге закажу, сви ти фактори који треба да чувају мир и стабилност на Косову и Метохији, ја се надам пре свега у Бога и наше светитеље, да ће они да нас сачувају. Не мењамо планове, остајемо доле“, каже Весна.

Борко додаје да је бојазан увек ту, али да је она је у њиховом крају присутна од давнина, па због ње претерано не маре. Уживају у својој деци и љубави коју им враћају.

„Косово је увек било рак рана, њима, нама не би требала да буде. Верујем, стојим иза тога да докле год доле има Срба, докле у целом свету, било где, на било ком континенту, постоји српско срце, ја мислим да Косово неће, не би требало да буде изгубљено. Биће наше на крају, у то сам убеђен, не може нико да ме увери у супротно“, каже Борко Илић.

Прекидамо разговор, јер намлађи члан породице Илић, једногодишњи Методије више нема стрпљења за боравак на истом месту. Михајло, који на јесен креће у први разред, десетогодишња Ирина и Христина која ће у септембру у пети, уживају у свечаном ручку у Руском дому.

У њиховој породици свако има јасно утврђене обавезе, а сада сви чувају Методија да би мами остало време за писање доктората који сигурно неће остати уско стручно штиво. Веснина тема је „Руска емиграција у Призренској богословији“.