Преминулом Драгољубу Костићу: Умјесто опроштајног говора

Дана 05.02.2018. године у Великој Хочи је у својој 83.-ој години живота преминуо Драгољуб Костић, измучена српска старина из страдалног села Ретимља. Један од ретких, и само пуким случајем, преживелих Срба из тог села. Сахрањен је сутрадан на сеоском гробљу у Великој Хочи, скромно. Народ је на гробљу шапутао да је сахрањен човек који је одавно „умро“ и који је међу нама – живима ходио само да би сведочио истину о својим киднапованим синовима и тражио помоћ у задовољењу правде.

Њему су припадници тзв. ОВК у јулу 1998. године, у размаку од седам дана, киднаповали два млада сина: 28-огодишњег Југослава и 22-огодишњег Сашка. Тада су отели и његову супругу Ружу и ћерку Злату, које су, захваљујући брзом посредовању Међународног црвеног крста, пуштене из логора ОВК, у који су, са још девет жена и једним старцем, насилно одведени из свог села 18.07.1998. године.

Након њиховог ослобађања, пошто су припадници тзв. ОВК спалили све српске куће у селу, он није хтео да напусти Косово и Метохију и да на сигурном, у централној Србији, потражи спас за остатак своје породице, већ је остао у оближњем српском селу Великој Хочи, надајући се да ће тако бити ближи својим отетитим синовима, за које није губио наду да су живи и за којима је наставио да трага, нарочито по доласку и распоређивању Међународних мировних снага. У тој борби га је 2011. године напустила и супруга, која је умрла од превелике туге за синовима, те је остао сам са ћерком, све више напуштен од људи.

Онемоћао од старости и болести, наставио је да од немила до недрага, трага за својим отетим синовима, тешко се мирећи са чињеницом да никог од саговорника није инстински дотицала његова трагична прича. Најпре је помоћ, верујући у „светску“ правду, покушао да потражи код представника „моћних“ Међународних организација, а када га је њихова хладнокрвност и рутинска професионалност охладила, заустављао је сваког од нас и загледавши нам се у очи, молећиво тражио у њима сажаљење, исповедао нам своју тешку тужну животну причу, надајући се да ћемо га барем ми – његов род разумети, јер је сваког од нас могла да задеси слична судбина.

Док смо га слушали, често површно, сви смо се са чудом питали, како је овај измучени и слабашан старац још увек у животу, и шта га, поред свега што га је снашло, држи у животу и даје му снагу да и после 20 година од киднаповања својих синова, са истом енергијом трага за њима. Био је то човек кога су жалили зато што је жив, а не зато што ће умрети.

Занемоћавши од болести, чије је лечење одлагао, занемаривао и подређивао свом једином циљу – откривању судбине својих синова, који га је, како је сам говорио, одржавао у животу, осећајући да му се ближи крај, говорио нам је, сада већ са усахлом надом у очима: „Људи, ако већ нисте помогли мени и мојим отетим синовима, помозите барем мојој ћерки, која ће после мене остати сама и без икаквих прихода за живот“.

Драги чика Драгољубе, опростите нама грешнима, отврдлих срца због велике количине несреће која је снашла наш род, што са вама у целости не поделисмо бол и што немасмо стрпљења да Вам, барем слушајући вас, олакшамо напаћену душу. Са вама је умрла још једна наша болна српска прича са Косова и Метохије, неистражена и земаљском правдом не задoвољена, коју је чуо и истински разумео једино Бог, који ће подарити небеску правду вашим невино пострадалим синовима а души вашој спокој, јер сте показали велику очинску љубав и поднели велику жртву за свој српски род. Молимо се Богу, да ваша праведна жртва буде темељ обнове нашега народа, а да племенитост и чистота ваше душе буде морално огледало нас који данас јесмо и оних који ће тек доћи!