Преко Јариња у једном правцу: Са КиМ отишло 2.000 српских породица, шта кажу они који остају

Податак који је јуче у Тирани изнела председница Владе Србије Ана Брнабић да се само од краја маја ове године са КиМ иселило 2.000 српских породица, 14 дневно, поразио је, а уједно и потврдио Србима са Косова оно што сваког дана гледају својим очима

Ништа боље од тренутног, јутрошњег, данашњег, јучерашњег стања на административном прелазу Јариње не одсликава тренутну ситуацију, тежак и трагичан положај Срба на Косову и Метохији.

Са Косова се може у централну Србију, прелаз је широм отворен, из централне Србије на Косово – нити може а и они који би преко, на Косово би само из тешке невоље и преке потребе.

И, није то тако на Јарињу од 24. септембра ове године и трагичних догађаја у Бањској, није ни од прошле године, ни од 1999. за Србе и на северу Косова и Метохије и широм Косова то је тако већ – деценијама.

Научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу, историчар др Петар Ристановић пролетос је за „Косово онлајн“ изнео податак да је са Косова, од почетка 60-их година 20. века па до 1989. године, према његовим истраживањима, исељено између 130 и 140 хиљада, односно 40 одсто свих Срба који су тамо у то време живели. Ристановић који је докторирао на тему ‘Српска интелектуална елита и косовско питање 1974 – 1989’ подсетио је и да исељавање Срба са Косова траје и 50-их и 60-их година 20. века, а да од средине 60-их година – ескалира“.

„То је огроман број и тај број није био тајна, људи су о томе знали и људи су о томе неформално причали, али је све до почетка 80-их цензура у Југославији била јака и о томе није смело да се говори јавно“, рекао је Ристановић.

Податак који је јуче у Тирани изнела председница Владе Србије Ана Брнабић да се само од краја маја ове године до пре који дан,  са Косова и Метохије иселило 2.000 српских породица, 14 дневно, и поразио је, а уједно и потврдио Србима са Косова само оно што сваког дана гледају својим очима.

„Чињеница да се из моје зграде у Северној Митровици у којој је двадесетак станова само у последња два месеца иселило шесторо људи, отишли су у централну Србију, тихо, да нико не зна и нико не чује, уклапа се у ово о чему је говорила председница Владе. Причам са комшијама, пријатељима, познаницима, тако је и у другим зградама, другим насељима овде у Северној Митровици, али и у другим градовима на северу, а дубоко верујем да ни у енклавама јужно од Ибра није ништа боље“, каже јутрос један од наших саговорника из Северне Митровице.

Подаци које износи Влада Србије, јуче премијерка, пре неколико недеља директор Канцеларије за КиМ Петар Петковић према којима се од почетка године са Косова одселило 11 посто Срба, само показују, кажу саговорници РТ Балкан, куда иду Срби са Косова и каква је судбина оних који су остали.

„Константан страх који траје деценијама и који се свакодневно повећава, притисци који повремено ескалирају, упади специјалаца који нас више не малтретирају по контролним пунктовима и у базама поред путева него однедавно у нашим становима и кућама, неоснована хапшења, просто свакога од нас терају да размишља на тему одласка. Ништа мање страшан није ни осећај да смо препуштени сами себи, да нам поред свега остаје само да се Богу молимо да нас сачува, да спаси нас и наше породице“, јетко каже један од наших саговорника.

Слично мисли и говори, коментаришући податак који је јуче изнела премијерка Ана Брнабић, и наш други саговорник из једне од енклава јужно од Ибра. И код њега се, каже, мало – мало па чује да је неко отишао, читава породица, тихо, без поздрава. Да је продата једна кућа, друга, имање. Једни одлазе, други се спремају.

„Људи одлазе и не враћају се јер им је згажена нада да ће бити боље, а, чекајући то боље већ су прошле 23 или 24 године. Шта је коначни избор, шта чека нас који смо још овде – не знам? Не знам ни да ли је ово смрзавање пред свануће слободе, волео бих да доживим тај тренутак ако је могуће, али, наде је све мање… Подаци о исељавању које ових дана чујемо само су ново разочарење, терају на бригу, у апатију, потврда су онога што сопственим очима гледамо сваки дан а не желимо да верујемо да је истина. Лажемо сами себе да није тако“, каже он.

И једно питање, тешко као црна земља – зашто се ови подаци износе баш сада, можда да се покрију неки наши српски промашаји, лоше процене, потези? И сада и годинама, деценијама уназад.

„Ако се податак који је јуче изнела Ана Брнабић односи на период од 21. маја ове године, онда, можемо само замислити како је последњих недеља после најновијих хапшења, пребијања људи, упада у болнице, станове, претресање санитета… Неки људи су јачи, издржавају све, једноставно, заинатили су се, неће да оду и по цену живота, други се боје, не за себе, него за децу, породицу, ломе се недељама и месецима, годинама, и на крају се сломе, оду. Причам пре који дан са комшијом, заболела ме је свака његова реч, каже – тренутно је ситуација таква да можемо да бирамо, или да одемо сами, тихо, да нас нико не чује и не види, посрамљени, или да чекамо тракторе, мада, пре ће бити да ћемо отићи пре неко што трактори крену. Ето, то је наш избор“, каже наш саговорник из Северне Митровице.

Препунила се одавно врећа страхова, неизвесности, стравичних притисака, дечјих суза, дугих цеви, пуцњава, хапшења…

„Једно је мој инат, инаћење мог оца, браће, мојих кумова познаника, заклетва да нећемо одавде, други крај је брига за породицу, за децу… Имам ли право да их задржавам овде у овој страшној атмосфери, са специјалцима под прозором, на улици, са страхом са којим живимо, са чињеницом да не могу да пустим децу на улицу, и, имам ли право да их одведем одавде… Страшне су то дилеме са којима се суочавамо свакодневно, болне, језиве“, понавља један од Срба из Митровице сваки пут кад се чујемо.

Ако је за утеху, саркастично каже, није он први у фамилији суочен са таквим изазовима и дилемама. Са њима су се сусретали и његов отац и деда и прадеда, од како знају за себе и од како су на Косову.

„Негде сам давно прочитао да је Реџеп Митровица, један од њихових идеолога рекао да су Срби на Балкан дошли на силу, да силом морају и отићи, а да је на њима Шиптарима да обаве тај задатак. Знамо са чим се суочавамо, питање је сада је ли наш одговор адекватан, је ли могао бити бољи, прорачунатији, јачи, примеренији злу са којим се суочавамо, знамо ли шта радимо“, пита наш саговорник добро упућен у овдашње прилике.

Подсећа да се податак који је јуче изнела Ана Брнабић савршено уклапа у други, од пре две деценије, да је од 10. јуна 1999. године и почетка погрома, стравичног протеривања Срба са Косова и Метохије, када је на десетине хиљада Срба у неколико таласа било принуђено да напусти своје куће, села, градове, од 437 места у којима су Срби живели до 1999. године, етнички очишћено 312 насеља! Даље, да је само од пописа 1981. до пописа 1991. број Срба на Косову пао је са 210.000 на 194.000, а за тих десет година број Албанаца порастао је са 1.226.000 на 1.596.000. Па даље, да је број Срба на Косову са 276.000 колико их на овим просторима било 1939. године, 80-так година касније пао на – 90, 80, можда 70.000, да је од 1876. до 1915. године из Косовског вилајета протерано између 200 и 400 хиљада Срба.

„Податак Ане Брнабић само је још један у том дугом и предугом низу, доказ да се овде ништа не мења, да нас, из генерације у генерацију чекају искушења, страдања, погроми, отимачине, крв… И како ја сада да нађем одговор, да га дам својој деци, како да донесем одлуку која би била права, праведна, пошtена, по људским и Божијим законима а не погрешим. Како кад га нису нашли ни мој отац, не ђед ни прађед? Са друге стране, одлуком да остану на Косову, а због тога сам ја данас овде, они су послали поруку и мени и мојој деци шта нам је чинити. Коме је било теже, њима онда или нама сада“, пита јутрос из Северне Митровице један од Срба, староседелаца.