Прање новца, сумњиви пројекти и рудна богатства: Чиме се Приштина одужила америчким „херојима“

Млађи брат Џорџа Буша био је збуњен.

„Значи ви сте Албанка?“, питао је Нил Буш некадашњу приштинску амбасадорку у Вашингтону Вљору Читаку, током вечере у једном хотелу у Приштини.

„Да“, рекла је она.

„Али ако сте Албанка зашто се ваша држава зове Косово?“, одговорио је он, изненађен када је сазнао да његовог брата тамо сматрају за хероја.

Последњих година, „Косово“ је постало плодно тло за америчке ловце на срећу, пише „Политико“.

Ауто-пут којим је Буш дошао из правца Северне Македоније изградила је америчка корпорација „Бехтел“, а плаћен је више од 700 милиона долара. Ипак, као и сви пројекти у које су Американци умешали своје прсте, и он је обележен пробијањем рокова, растом трошкова и корупцијом, пише бриселски портал.

Ипак, и поред тих скандала, „Косово“ је постало савршен простор за америчке инвеститоре. А да ли је локално становништво од тога имало користи – то је већ комплексније питање, о ком би могли да размисле и Украјинци пре него што покушају да убеде Американце да улажу у њихову земљу.

Америчка помоћ у Украјини се представља као кључна не само током борби, већ и након њих – кад год то буде било. Ипак, они би морали да буду свесни шта све долази у пакету са њом. У сваком сукобу у ком су САД учествовале, од Ирака и Авганистана до маленог „Косова“, сређивање нереда предводила је „Америка д.о.о“, пише „Политико“.

За Украјину, обнова порушене инфраструктуре ће представљати Сизифов посао. За корпоративну Америку, то ће бити још једна пословна прилика. А ако је „Косово“ било какав показатељ, Украјинци би требало да пазе шта желе.

Американци су се последњих деценија показали успешнији у ратовању него у обнови ратом разрушених држава.

Неки од најпознатијих примера су блиске везе америчких политичких и војних елита са корпорацијама попут „Халибартона“ и „Блеквотера“ у земљама попут Ирака и Авганистана.

Иако се „Косово“ често приказује као (једини) пример успешне америчке интервенције и пројекта изградње државе, то уопште није тачно, наводи „Политико“.

Детаљнија анализа показује да су америчке инвестиције биле фокусиране на уске интересе тамошњих корпорација, а не на развојне пројекте који су „Косову“ заиста били потребни.

Након више деценија америчког ангажмана, „Косово“ је и даље политичко и економско сметлиште. Незапосленост је током претходне деценије у просеку износила 27 одсто, док је процењује да око 800.000 житеља јужне српске покрајине живи у иностранству.

Следећег месеца се обележава 25. годишњица НАТО бомбардовања и почетка америчке интервенције на КиМ. Ипак, у пракси, та „држава“ која је прогласила независност 2008. године до данас је остала амерички протекторат, пише „Политико“.

Бриселски портал додаје да, иако „Косово“ има председника, владу и парламент, али да сви знају да је прави центар моћи америчка амбасада.
„Патриотски“ ауто-пут

Након што је „Косово“ прогласило независност 2008. године, амерички инвеститори су почели да пристижу. Како би ојачали своју позицију, они су ангажовали некадашње званичнике из Клинтонове администрације.

Једна од првих корпорација која је пустила своје пипке на „Косову“ је „Бехтел“, инфраструктурни гигант који је желео да гради ауто-путеве.

Како би то урадили, морали су да убеде власт територије у којој је 60 одсто људи живело у сиромаштву да им је потребна та скупа саобраћајница. Решење? То је „патриотски ауто-пут“ који би повезао „Косово“ са Албанијом.

„Бехтел“ је, уз помоћ тадашњег америчког амбасадора Кристофера Дела, успео да „убеди“ владу у Приштини да прихвати пројекат ауто-пута. Цена права ситница – „само“ 700 милиона долара, односно око 20 одсто целокупног БДП-а „Косова“. Званични уговорни никада нису објављени, те је убрзо постало јасно: прави износ је вероватно био и већи.

Ауто-пут је завршен 2012. године, по цени од око милијарду евра. Дел је до тада већ напустио „Косово“, али и дипломатску службу, а његов нови послодавац је био – управо „Бехтел“.

Та компанија је касније градила и ауто-пут ка Скопљу, који је плаћен додатних 600 милиона евра. Тадашњи министар инфраструктуре Пал Лекај недавно је осуђен на три године затвора због корупције повезане са тим пројектом. Ипак, америчка компанија се извукла без икаквих проблема.
Олбрајт д.о.о

И некадашња државна секретарка САД Мадлен Олбрајт је искористила своју прилику да профитира на „Косову“.

Њена компанија „Олбрајт капитал менаџмент“ изразила је интересовање за куповину косовског телекомуникационог оператера ПТК – иако је већ имала већинско власништво у приватној компанији која се бавила истим послом.

Олбрајтова је у први мах одбацила критике да би куповина ПТК представљала конфликт интереса, али је након притиска јавности и чланка на насловници „Њујорк тајмса“ била приморана одустане од куповине.

Једини високи амерички званичник који није успео да се „опари“ на КиМ је некадашњи главни командат НАТО снага, генерал Весли Кларк.

Он је покушао да добије концесију за копање лигнита, којим је „Косово“ богато. Власти у Приштини су 2013. године у тајности чак и промениле законе о рударењу, како би његова компанија могла да добије неопходне концесије без јавног тендера. Убрзо, његова компанија је добила лиценцу за истраживање залиха лигнита на трећини територије КиМ.

Ипак, након што је Пројекат за развој Уједињених нација објавио извештај у коме се наводи да би пројекат Кларкове фирме био противзаконит по старим законима, он се нашао на удару оштрих критика.

Под притиском јавности, парламент у Приштини је одбио да Кларку да лиценцу за копање лигнита. Ипак, то није био крај Кларковог ангажмана на КиМ, пошто се он недавно састао са премијером Аљбином Куртијем како би разговарали о пројектима одрживе енергије.