Поводом 101 годишњице пробоја Солунског фронта: Чувар на вjечној стражи

У мају је загазио десету деценију живота. Године су му одузеле снагу, вуку га повијеног ка земљи, хода помоћу штапа, али када се спусти у костурницу међу дивове у победничком походу заувек остале на вратима отаџбине, подмлађен, доживљава препород, постаје надахнут и енергичан.

Онај стари чувар светих хумки, неуморан и предан у обављању свог узвишеног позива. Сваки сусрет са Ђорђем Михајловићем у човеку отвара многа питања смисла савременог живота , односа и преокупације свакодневним тривијалностима. Борба за преживљавањем често нас хвата неспремне да поклонимо мало пажње људима који свакодневно промичу мимо нас.

Да неким осмехом и лепом речи разбијемо тмурне облаке или олују у нечијој души. Сусрет са сенкама наших предака палих за најузвишенији идеал одбрану отаџбине, помера и руши многе савремене конвенције и наметнуте норме односа међу људима. Овде се преиспитује гордост еуфимистички упакована у аутономију индивидуалности.

Уз поклоњење тим великим дивовима трајно настањеним у туђој земљи, палим у јуришима да ослободе отаџбину, сви одлазимо испуњени за топлим речима и сазнањима многим званично прећутаним истинама. Осећамо се богатијим за овог ситног човека који је својим колосалним делом задужио цео српски народ.
Брзином доброг плејера време враћа уназад. Скоро да нема нише са обележеним посмртним остацима да не зна из ког је места, јединице, колико је имао година и где је погинуо.

Након уласка у костурницу, изнад које се налази војничка црква, са старог касетофона пушта химну солунских ратника “Тамо далеко”. Топли и сетни звуци испуне уске и хладне мермерне ходнике у којима је вечни спокој нашло 8000 ратника заједно са сахрањенима на гробљу којим је окружена костурница. Република Грчка је ово земљиште бесплатно уступила на трајно кориштење.
Званично је у пензији, али свакодневно дође да помогне свом наследнику.

То је Ђорђе Михаловић, чувар Српског војничког гробља у Солуну, званично од шесдесете године прошлог века, незванично цео живот. Ту је стигао као беба са оцем Ђуром који је наследио првог чувара гробља, свог оца, солунског ратника Сава Михајловића. Саво Михајловић добровољац из Грбља – Бока Которска ( обавезно нагласи Ђорђе) по окончању рата добија задужење да са својом јединицом ексхумира пуковска гробља дуж линије фронта.

Њега је наследио син Ђуро Михајловић, оженивши гркињу, удовицу са малим Ђорђем у наручју. Ђуро је имао још три сина, али како је Ђорђе био његов верни пратилац и помоћник од малена, знао да посетиоце по презимену одведе до сваке хумке, исприча судбину сваког ратника сахрањеног под овим топлим братским небом, Ђуро је 1960 године одлазећи у пензију затражио од надлежних да га замени Ђорђе у то време његова десна рука.

Оно што нисам забележио у филму и монографији рађеним поводом 90 година Солунског фронта, за цело време снимања укупно десетак дана, нисмо успели да Ђорђа Михајловића убедимо да оде са нама на ручак. Ни на тренутак у летњем периоду није напуштао своје радно место.

Као монах исповедник од јутра до сумрака сачекивао је и испраћао групе. Предаха није имао ни када оду. Тада би се, деда Ђоле, латио баштанског алата, маказа, грабуља и као борбени поредак сређивао је хумке ратника који су воздигли Србију до неслућених висина.
“Сада је сезона и не сме нико да дође на затворена врата,”, био је неумољив.
Још пре тридесетак и више година, због монашке посвећености свом послу, осетио сам потребу да му се одужим на неки начин. Монографија “Чувар светих хумки” са истоименим филмом настала пре десет година поводом 90 година пробоја Солунског фронта само је мали пазл у великом мозаику овог скромног човека који је овде дочекао и испратио најзначајније људе и државнике земље настале управо на жртви оних чије хумке негује Ђорђе Михајловић.

“Доста тога је прећутано у историји. Савезници су писали како је њима одговарало, и то је лажна историја. Они од почетка,петнаесте године када су запосели линије Солунског фронта, нису напредовали један метар. Поседовали су артиљерију 1900 топова, моћно наоружање, ситу и опремљену војску. Солунски фронт је померен тек када су дошли Срби са Крфа 1916 године. Рат је могао да се заврши после освајања Кајмакчалана и пада Битоља, али су наредили да се стане”, прича времешни Ђорђе.

Ту је главну улогу одиграо војвода Живојин Мишић он је из Струганика код Мионице, Ваљево, али је и он Црногорац његови су Каљивићи из околине Жабњака село Тепца.
Он је одлучио да са пешадијом крене на Кајмакчалан где непријатељ због конфигурације терена и висине није имао озбиљнију концентрацију артиљерије. Данас званична историја пише да су савезници пробили Солунски фронт. Тачно је да је савезничка артиљерија деловала од Бугарске до Албанске границе , али је српска пешадија на бајонет пробила фронт и стигла до Битоља.
Мисли чисте и бистре као љубав према палим саборцима свог деде Сава Михајловић, солунског ратника. Понавља да наши историчари морају презентовати у правом светлу, шта се догађало на Солунском фронту, као обавезу према поколењима.

Прилази омања група младих људи са децом. Из Горњег су Милановца.
“Шумадијска дивизија”, констатује.
“Како се презивате”?, пита деда Ђорђе.
“Ђукановић”, одговарају у глас.
“Ви сте из Црне Горе. У костурницу су сахрањена два Ђукановића.
Млада жена пита има ли неки Мартиновић на гробљу?
“Мајка је од Мартиновића”,рече. То ми је ујчевина.
“И то су црногорци из Бајица”, као из топа узврати Ђорђе.

Већина су овде са црногорским презименима. И сад Мило Ђукановић тврди није Србин. Нека дође овде и пред овим светим гробовима то каже. Нека дође да чује своју историју. Он не зна или не жели да зна. Како може да каже да није Србин?. Од 8000 сахрањених више од 50% су презимена из Црне Горе Ђорђе.
“Овде је сахрањен капетан Бошко Булатовић, деда министра војног Павла Булатовића. Причао сам са Павлом и он ми је рекао да само из његовог корена има 2500 Булатовића, расутих свуда.
Има Петровића, Радовића из Мораче, Бојовића из Андријевице, Вукотића са Чева.

Последњих година Ђорђа Михајловића, медији су сахрањивали више пута. Пре две године тешко се разболео и предвиђања нису била оптимистична. Неко је јавио да се деда Ђорђе упокојио. Из Министарства одбране Србије захтевано је да се његово тело до даљњег држи у хладњачи да би се организовала сахрана достојна његовог живота и дела. Конзулату су дате инструкције да припреме гробно место у ком су сахрањени Саво и Ђуро Михајловић.
Ту ће и Ђорђе.
“Али када то одреди Бог”, каже пратећи нас до самог излаза и подсећајући да на прославу не смемо закаснити. Сто година од најузвишенијег тренутка у новијој историји српског народа.
Είμαστε άξιοι? ( Да ли смо достојни)

Прича је објављена 26.6.2018.