ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СРПКИЊЕ КОЈА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА НАСИЉЕ НА КОСОВУ: Спалили су ми мужа, а убице су још на слободи!

Тог проклетог 17. марта као да је неко зло лебдело у ваздуху. Ми Срби који смо остали у Косову Пољу, нажалост, нисмо ни слутили колико ће тај дан бити кобан за све, а поготову за моју породицу.

Овим речима Радмила Трајковић (70), чијег су супруга Златибора (62) Албанци спалили у Косову Пољу, почиње причу о догађају који, како каже, неће моћи да заборави све док је жива. О догађају о којем размишља сваког дана, али који и после дванаест година сања готово сваке ноћи.

– Иако су Албанци већ нападали све српско на Космету, ми у Косову Пољу до поподнева нисмо знали шта се дешава у другим срединама – присећа се Радмила најтежег дана у свом животу. – Већ око један сат по подне почело је окупљање Албанаца по улицама, тако да смо супруг и ја отишли до куће комшије Зорана Грујића, у којој су становали припадници Унмикове полицаје, јер смо мислили да ћемо тамо бити сигурнији. Међутим, када је после неколико сати почело све око нас да гори и када смо видели да је и Дом здравља у пламену, муж ми је предложио да бежимо.

И док су држећи се за руке изашли на улицу, врло брзо их је, каже, опколила маса Албанаца.

– Било их је као пчела у кошници – прича Радмила. – Са свих страна смо били окружени, а Златибора су одмах почели да ударају. У тој маси однекуда се појавио комшија Албанац који ме је повукао за руку и некако ишчупао из масе. Иако сам се опирала, јер сам желела да останем са Златибором, он је некако успео да ме извуче из те масе и довуче до куће где су се налазила два девера, њихова два сина, снаха и беба од шест месеци…

И док с тешком муком објашњава да су јој супруга полили бензином и запалили чим су их раздвојили, а био је потпуно свесан, Радмила каже да су она и њени рођаци са бебом од шест месеци неколико сати провели сакривени у шупи иза куће. Припадници Кфора су их током ноћи избавили и довезли до станице Унмика у Косову Пољу, а затим до административног прелаза на Мердару. А убице су још на слободи.

Радмилина прича подсећа да је од највећег погрома Срба на Косову и Метохији, прошло тачно 12 година. За само два дана, 17. и 18. марта, албански екстремисти су са вековних огњишта протерали више од четири хиљаде људи. Страдало је 19 цивила – осморо Срба и 11 Албанаца убијених у сукобу са Унмиком и Кфором. На кобном билансу било је и 935 повређених. Пред „лицем“ УН, које су имале задатак да обезбеде мир на Космету, етнички је потпуно очишћено шест градова и девет српских села.

У таласу дводневног насиља, порушено је и запаљено више од 800 српских кућа, девет школа, више српских гробаља… У синхронизованим и масовним нападима на све српско у Покрајини, које је Унмик окарактерисао као „добро организовано и оркестрирано“, албански екстремисти су се посебно окомили на српске светиње. Уништили су чак 35 цркава и манастира, међу којима и 18 споменика културе.

– Мартовски погром био је планиран и смишљен да би се Срби протерали са Космета – каже Горан Ракић, градоначелник северне Косовске Митровице. – Тог трагичног догађаја за читав српски народ, морамо се увек сећати и опомињати међународну заједницу да тада готово ништа није учинила да заштити српски живаљ у покрајини.

Повод за напад била је кампања албанских медија у којој су Срби из села Зупче оптужени за утапање у Ибру двојице албанских дечака из села Чабра, код Зубиног Потока.

– Истрага Унмика убрзо је утврдила да су оптужбе биле лажне – каже Славко Симић, председник листе „Српска“ у Скупштини Косова. – Довољан је био ма какав, па чак и непостојећи повод за напад на Србе у покрајини. Али страшно је што се ситуација од тада, када је реч о безбедности, није много променила.

После лажне вести, више хиљада Албанаца из Приштине кренуло је пешке према Чаглавици, до тада настањеној углавном Србима. Уследили су и протести Албанаца у јужном делу Косовске Митровице. Међу првим страдалима били су Боривоје Спасојевић (53) и Јана Тучев (36).

– Све што нам се догодило тог дана, само је учврстило нашу жељу да останемо на Космету и да не дозволимо Албанцима да доврше етничко чишћење и протерају Србе са Космета – сећа се син страдалог Боривоја, Драган Спасојевић (44).

Он, каже, не намерава да напусти дедовину, засновао је породицу и има четворогодишњу девојчицу.

Напади Албанаца, нису престајали ни наредне ноћи, хицима из снајперског оружја са околних брда, као и од бачених бомби, рањено је неколико људи. Срби су покушавали да одбране своја огњишта. Али после Чаглавице уследили су напади на Србе у срединама на централном Косову, Липљану, Косову Пољу, Обилићу… Памти се непреболна сцена из Липљана – наочиглед болесне и непокретне мајке, на кућном прагу, из аутоматског оружја покошен је Ненад Весић (46).

АКАДЕМИЈА У ГРАЧАНИЦИ

ПОВОДОМ обележавања мартовског погрома, у четвртак 17. марта ће се у Дому културе у Грачаници одржати Академија. Присуствоваће Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, владика рашко-призренски Теодосије и Вељко Одаловић, председник Владине Комисије за нестала лица. У Косовској Митровици биће положени венци жртвама.

После окупљања у манастиру, грађани, званичници, породице жртава, кренуће до Дома културе „Грачаница“ где ће у 12.10 бити положене беле руже испред уметничке инсталације MISSING на којој се налазе фотографије несталих. Након тога, у Дом културе биће отворена графичка колоније „И како после свега у Унеско“.

УМРО У МУКАМА

АЛБАНАЦ Алем Курти, који је остао упамћен по снимку на коме се види да ломи крст на Храму Светог Илије у Подујеву, преминуо је прошле године у Клиничком центру у Приштини. По писању приштинских медија, Курти је оболео од карцинома јетре, а преминуо је у тешким мукама.

Тагови: Исповест, Косово и Метохија, Насиље, Радмила Трајковић