Потомци ће ово запамтити: Тренутак кад се Србија супротставила Западној диктатури

Одзвања као рефрен да је Србији много тешко током сукоба у Украјини јер не може да се определи и под ударом је невиђених притисака. У ствари, Србија је у најлакшој и најугоднијој позицији – само треба да остане своја, слободна и да не изда највеће историјске, политичке и духовне савезнике током великог цивилизацијског рата.

Небројено је разлога због којих Србија ни данас ни прекосутра ни за три месеца ни било када не може и неће да уведе санкције Руској Федерацији нити да окрене леђа тој великој нацији и суштинском савезнику.
Набројаћемо само неке:

• Србија има грандиозну привилегију да не жели и не мора да учествује у незабележеном прогону једног целокупног народа.
У суманутом геополитичком ковитлацу, кад се цео Западни поредак издеформисао до непрезнатљивости, кад су „светли“ центри у Њујорку, Паризу, Берлину, Лондону, Бриселу, обукли мрачне и наказне униформе тоталитарних џелата и постмодерном сабљом секу руске главе и спаљују људе на ломачи, Београд у томе не учествује.
То ће златним словима бити уписано у нашој историји.

• Србија не прихвата демонску лаж целе епохе да ниједан рат није ни постојао пре него што је Русија покренула специјалну војну интервенцију у Украјини.
Србија не прихвата монструозну матрицу да Америка није извршила агресију на Вијетнам, Гватемалу, Либију, Ирак, Авганистан, Сирију, Југославију и на још више од 30 земаља само од Другог светског рата тако да сада невини Вашингтон може Русији да држи лекције о поштовању међународног права.
То неприхватање ужасне глобалне обмане привилегија је Србије коју ће памтити потомци.

• Србији је данас лако и угодно јер не мора, као сви отворено диктаторски режими на Западу да брутално забрањује све руске медије, да сече каблове, прекида сигнале, активира сајбер манијаке и да слободу говора приводи на гиљотину.
Србија не гаси и не кажњава Спутњик и Раша тудеј и уз све недаће због грозне и необјашњиве западне цензуре, овде још може да се чује и друга страна и да се каже оно што највеће светске „демократије“ немилосрдно и тоталитарно укидају жмурећи и пред повампирењем отвореног нацизма.
То ће остати као историјски факат кад се оконча ово време зла.

• Србија неће, не може и не мора да укида Браћу Карамазове из лектире, Андреја Рубљова из Кинотеке, Чајковског да протерује из Коларца и Народног позоришта нити да забрањује руске диригенте, сликаре, филозофе.
Србији не пада на памет да санкционише Сокурова, Звјангицева, Мацујева, Михалкова, нити да пљује по Ермитажу, јер су то темељи савремене светске културе.
И то никада не могу заборавити будући нараштаји ове земље.

• Србија не мора да укида и забрањује велике руске спортисте, а врхунски тенисери из те државе се већ спремају на турнир „Србија опен“ који им не тражи, као Енглези пред Вимблдон, да се одрекну Путина да би изашли на терен и сервирали лоптицу преко мреже.
Црвена звезда није окренула леђа „Гаспрому“ као свом спонзору, попут осталих тимова „слободне Европе“, нити је српски народ тражио или поздравио анатемисање и избацивање руских спортиста са светских такмичења.
То је велики и витешки залог за све наше будуће спортске победе.

• Србија није подлегла новом ненормалном правилу целокупног западног света да руским држављанима замрзава приватне рачуне, да их пљачка и да им плени новац и имовину, у маниру најбезумнијих разбојничких режима у историји.
• Србија није украла ништа туђе, нити се придружила демонској еуфорији против целог једног народа током које је „оправдано“ да се отима и пустоши све што припада Русима, а што се може узурпирати.
То ће остати забележено кад прође ово неконтролисано лудило.

• Србија жали због трагедије украјинског народа, поштује међународно право и све границе признате у Уједињеним нацијама, али Србија не оставља на цедилу савезнике који су јој најјача подршка у СБ УН кад је у питању одбрана Косова и Метохије и територијалне целовитости.
Србија и Српска православна црква не одричу се Русије и сестринске Руске православне цркве, не трују воду на свом изворишту, не скрнаве икону Христа Спаситеља, не газе по Александру Невском нити по московском Храму Василија Блаженог.
Све стаје у једну реченицу…

То у овом „времену смутње“ иде на понос Србије и српског народа.

Могло би о овоме да се пише до у бескрај. Али у суштини, све стаје и у једну реченицу.
Србија је у опасном и деликатном историјском тренутку показала да је своја, слободна и независна.
Памтиће то наши потомци.

rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић