ПОСЛЕДЊИ СРБИ У ЈУЖНОЈ МИТРОВИЦИ: Уздамо се у Бога и благослов Светог Саве

Срушен је зид у Северној Митровици, глизу главног моста, од уторка градиће се нови, тешке бриге Срба су остале. Увукао се страх међу Србе и северно и јужно од Ибра. Горе, северно, ипак је лакше, горе је народ заједно, држе се једни других. Тешко, много теже је доле, на јужној обали Ибра где у читавој јужној Митровици, живи само једна једина српска породица, у порти манастира Светог Саве, окружена жицом и зидом… Са стражаром у сред порте.

Како они преживљавају тешке дане њих шесторо, свештеник, отац Ненад Стојановић, његова супруга Татјана, њихових четворица синова, све један другом до увета…

На капији цркве је бодљикава жица. Жица је и на високом бетонском зиду свуда около, који са јужне стране надкриљују једино осматрачнице из касарне тзв. Косовских безбедносних снага… У порти се понекад чују Албанци како вежбају са пушкама горе у касарни…

– Не излазим из порте у мантији… Речено ми је да то није безбедно… Седимо у кући, слушамо вести, пратимо ову најновију ситуацију… Гледам, да ако дође до горе кризе будем спреман, да децу и супругу пребацим преко Ибра, међу наш народ, а мени је место овде у овој светињи – каже отац Ненад.

И двориште цркве пуно је котурова бодљикаве жице, ту Ненадови синови, Димитрије (8), Филип (5), Марко (4) и Лазар (1,5) проводе детињство, на улицу нити смеју нити излазе. Из полиције Ненаду су саветовали да се деца не приближавају ни зиду превише, јер, са друге стране су Албанци…

– Није ово живот каквим ви живите у миру… Овде се спава на једно око… Али, једно ме држи, овде сам са божјим благословом и благословом Светог Саве, у њих се ја уздам, овде сам да дам пример другима, да чувам ову светињу коју би, да нас није, поново прегазили, спаллили, сатрли, као 2004. године. Бога молим да нас чува – каже отац Ненад.

После мартовског погрома 2004. црква је само делимично обновљена. Од иконостаса остао само мали, нагорели део. Изнад улазних врата, 2004. ископали фреску са ликом Светог Саве, само понегде још виде се остаци боје… Из звоника, 2004. године украдено је звоно и до дан данас није враћено. Лево од улазних врата стоје зидови порушеног парохијског дома, у празнину празних соба дома сада гледају прозори албанске куће… Скоро пре неки дан неко је у порту убацио мртву мачку, смеће убацују сваки дан… Гробље у порти сатрвено, поломљени стари камени крстови…
– Литургију често држимо сами… Ја држим службу, деца ми помажу, супруга је за певницом – каже отац Ненад.

Са источне стране порта је разграђена, ту нема ни бодљикаве жице, може да уђе кад коме падне на памет. Црква Светог Саве пространа, сведочи да су Срби не тако давно били већина у јужној Митровици.

Отац Ненад и његови у порти у свом дому крај цркве у јужној Митровици свете као светоионик, као нека староставна тврђава. Сведоче још они о једном народу који је некад живео ту а онда је протеран…

Тагови: Јужна Митровица, Косово, Северна Митровица, Срби