Последњи говор Слободана Милошевића: Kако је бивши председник предвидео судбину Србије?

Србија ни 23 године касније није добила одговор на питање да ли је у њој икада oсвануо шести октобар, али је после готово две и по деценије готово потпуно извесно да је последњи, тестаментарни говор некадашњег председника Слободана Милошевића био визија будућности која нас чека.

Чувени су многи Милошевићеви говори, почев од оног на Газиместану, или пак оног на почетку НАТО агресије, али је његово обраћање народу тог 2. октобра 2000. године, свега три дана након што је земља, бар за наредних неколико година раскрстила с социјалистичким режимом, остало у памћењу малтене као “пророчанство”. Помало апокалиптично, додуше, али у великој мери до сад остварено.

У првом делу свог обраћања Милошевић, каже да већ пуну деценију постоје напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила.

“Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се како је време пролазило”, рекао је тада Милошевић, додајући да су своје искуство у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва, велике силе примениле и на нашу земљу и на наш народ.

Осипање суверенитета балканских земаља, дакле, почело је још тад, али је данас, у ситуацији када су овдашње државе увелико чланице ЕУ и поготово НАТО-а, суверенитет постаје појам на који се сви позивају, али који “де факто” готово да и не постоји. Што је у овом тренутку потпуно очигледно на примеру једноумља које на Балкану влада када је реч о односу према Русији. Они, који имало одскачу, попут Србије, под невиђеним су притисцима како би суверенитет предали, а своје одлуке прилагодили одлукама које доносе Брисел или Вашингтон.

Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО Алијанси, Југославија би, како је Милошевић упозорио, неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала.

“То нису само намере НАТО-а, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним делом Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито нека њена рубна подручја”, истакао је Милошевић, додајући да би Косово било прва жртва.

Јужна покрајина би, како је додао, била први део Србије са којим би се земља морала да опрости, “не изражавајући, при томе, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном бити враћен”.

“Територија која би престала да носи име Србија била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага коју би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу”, указао је Милошевић.

Омашио је тадашњи председник само у хронологији – пре Космета, од Србије је отета и Црна Гора, која је 2006. године изашла из дотадашње државне заједнице. А затим, две године касније и Косово је прогласило независност.

“Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе. Што се тиче Црне Горе, њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање”, упозоравао је тадашњи председник Савезне Републике Југославије.

Називајући своје обраћање “проказом о судбини Југославије” у случају да се прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, он је навео и да би у земљи завладало непрекидно насиље.

“Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поново успостављање српске државе и за своје поновно окупљање и њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона сyкоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство”, говорио је Милошевић, чије речи су потврду добиле и минулих дана, у светлу прогона српског становништва на Космету од стране сепаратистичких Куртијевих власти.

Милошевић је најавио и поделу на већину сиромашних и мањину богатих којој је допуштено да буде богата само ако је лојална “команди која одлучује о судбини њихове земље”.

“Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци. Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу у покорношћу која измешта из сфере елемнтарног, националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су њима управљали, чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави”, тврдио је Милошевић.

Неслободне земље, како је истицао, укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом.

“А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље допуштено је само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободе воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је запосео и територију туђе земље”, указивао је бивши председник деценијама пре ере политичке коректности у којој је све нормално постало “некоректно”.

Милошевић је, тог другог октобра, поручио да је његова дужност да упозори грађане, који, како је рекао, могу да му верују, а и не морају да му верују. Тада му, међутим, веровали нису.

“Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне”, рекао је тадашњи председник.

Милошевић је тада, изрекао реченицу коју ћемо, само у измењеној варијанти чути и дан данас.

“Не нападају они Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије”, тврдио је Милошевић, да би данас о истим притисцима говорио и Вучић – готово на исти начин: “Не руши неко споља Србију због Вучића, већ неко Вучића руши због Србије”.

Милошевић своје последње обраћање народу завршава истичући да му савест не би била ни најмање мирна, ако народу не би рекао шта мисли о његовој судбини, ако би му ту судбину наметнуо неко други “макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам”.

“Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије“, закључио је Милошевић који је свега три дана касније свргнут с власти.