Он додаје да ће НАТО покушати да примени црногорски сценарио и на Србију.

„Таман смо се понадали да су амерички ’пријатељи‘ Србије старог кова испуцали сву муницију према Београду када се огласио још један, шеф Бироа за Европу и Евроазију у Стејт департменту Филип Рикер, који је рекао да САД настављају да одвраћају руски и кинески утицај у Србији. Русија, како је додао, у Србији користи кампању дезинформација како би одвратила јавност од симпатија које гаји према западним идеалима и циљевима, а поткопава и демократске институције. Кина, с друге стране, навео је Рикер, користи инвестиције, које најчешће нису транспарентне, нити су пројекти квалитетни, како би ’потковала“ свој пут у Србију.“

Паић у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ подсећа да је Рикер својевремено био и представник за штампу Кристофера Хила у преговорима у Рамбујеу, па је тешко веровати да би неки људи који су непосредно учествовали у разбијању Србије и одвајању Косова и Метохије, могли да промене свој став и позиције.

САД третирају Србију као неку недораслу нацију

Он додаје да је Трампова администрација, бар споља гледајући, имала више уважавања за српске интересе и покушавала је да Србију третира као неку врсту партнера али не и равноправног, што смо могли да видимо у Вашингтону.

„У сваком случају, нису постављали црвене линије шта би то Србија требало да прихвати али су временски покушавали да ограниче дијалог имајући у виду неизвестан исход председничких избора у САД. На другој страни имамо изабраног америчког председника Џозефа Бајдена који је још ’80-их година прошлог века био албански лобиста. Био је један од коспонзора резолуција за косовску независност са сенатором Бобом Долом, а не заборавимо да је био и један од заговорника бомбардовања Републике Српске, а касније СР Југославије. Иако сада говори да његове тешке оптужбе на рачун Срба нису биле упућене српском народу, већ тадашњем председнику Слободану Милошевићу,  тешко се може очекивати да ће се његов однос према нашој земљи  променити,“ сматра Паић.

Наш саговорник, каже да то пре свега види као наставак политике коју је започео Клинтон, наставила Обамина администрација, а сада ће на површину да изађу сви они који су се у то време бавили нашим простором и то гласнији него икада.

Са новом администрацијом појачаће и притисци, и то не само на Србију, него и на Републику Српску, јер су за САД Босна и Херцеговина и  КиМ повезана питања. Они на то гледају у једном ширем спољнополитичком контексту посебно у војнобезбедносном.

„У том контексту се помиње и малигни утицај Русије и растући економски утицај Кине. Ми наравно тешко да можемо да кажемо за те две земље да имају малигни утицај на Србију, јер да није било Кине која нам је после НАТО агресије дала кредит од 300 милиона долара тешко да би Владе након 5. октобра биле у стању да санирају штету и не верујем да би ови развојни пројекти који су сада у току, били могући. Сматрам да нас САД третирају као неку недораслу нацију, као да се ми сада први пут суочавамо са питањем сопствене државности, а сви добро знамо да то није тачно. Према томе, утицај Русије која је помогла српској државности је нешто што је трајно записано у историји српског народа“, нагласио је председник Српског спољнополитичког круга.

Ми имамо дуго историјско искуство и памтимо ко нам је у прошлости био савезник, додаје наш саговорник уз констатацију да он као грађанин ове земље није уверен у то шта ми то можемо да добијемо ако се окренемо ЕУ и САД, а да се одрекнемо нашег традиционалног пријатељства са Русијом и Кином. Кина је вероватно мало боље и пре других схватила геополитички значај Србије. Није она случајно дошла да инвестира овде, док је Запад то схватио тек након заинтересованости Русије и Кине.

Црногорски сценарио и на Србију

На Рикерову констатацију да ће регион остати у фокусу САД све док не добије пуну трансатлантску структуру, наш саговорник подсећа на то како су Македонија и Црна Гора ушле у НАТО.

„Ми још не знамо под којим условима су постале део Алијансе и зашто је то тако било скривено када се на истом том Западу толико инсистира на транспарентности. Они говоре о отворености уговора са Кином, а и даље је тајна шта се догађало са Црном Гором и какво је то било завијање руку да би та земља без референдума или консултација са опозицијом донела одлуку о уласку у Алијансу. То је сценарио који покушава да се примени и против Србије. Овај регион је геостратешки јако значајан, јер сви копнени, ваздушни и речни путеви иду преко њега, а ко контролише Балкан контролише Средоземље и путеве према Средњем истоку и Русији. Ово је за НАТО геостратегијска рупа коју они покушавају да на најбржи могући начин попуне при чему не одустају од сваке врсте притисака против наше земље да би постигли свој коначни циљ,” оцењује Паић.

Он међутим тврди да Србија апсолутно нема никакав интерес да уђе у НАТО. Прво, како каже, зато што би била неки периферни члан који уопште не би одлучивао о самом себи. Чак и такозвани „пут мира“ који се гради између Ниша и Драча је, према Паићевој оцени, у ствари НАТО ауто-пут.

„Много већи ефекат бисмо добили када би се те паре употребиле у неким другим деловима Србије за неке друге пројекте укључујући здравство и одбрану, јер земља која је слаба тешко може да се одупре притисцима,” каже он.

Четири стуба

Председник Српског спољнополитичког круга оцењује да Србија треба да води рачуна о сопственим интересима, да економски снажи, да води активну спољну политику која се заснива на четири стуба – на добрим односима са САД,  Русијом, Кином и ЕУ, али не треба да занемаримо ни наше традиционалне пријатеље из покрета несврстаних.

„Сваки глас у УН је битан и важно је да одржавамо добре односе са најширим кругом земаља. Једино на тај начин можемо да промовишемо наше интересе и да указујемо на проблеме са којима се суочавамо, јер нисмо ми једина мала земља која је изложена притисцима неког регионалног или највећег хегемона“, нагласио је Паић.