После страдања увек дође Васкрс: Божићна литургија у обновљеној цркви у Јужној Митровици

Getty © Chris McGrath / Staff

Кад се 18. марта 2004. године, увече, с оне стране Ибра извио црни стуб дима, и кад су дуги пламени језици стали да сукљају у небо, Срби у Северној Митровици знали су – запалили су цркву Светог Саве!

Горело је тог и претходног дана, те и претходне ноћи читаво Косово, гореле су цркве, крстови, иконостаси, горели су и живи људи. У храму Светог Саве изгорео је иконостас стар више од 100 година.

Пожар у Јужној Митровици гледали су са пар километара даљине, са узвисине, из касарне Баир у коју су избегли и Срби из села Свињаре. Горела је њихова црква, гореле су њихове куће, штале, стогови сена, њихово благо, успомене, горело је село. Мрачни су били тог марта дани на Косову и Метохији, ноћи још мрачније, пламен запаљених храмова дохватао је до небеса.

Причали су ми после људи, увукла се те ноћи, док су гледали како гори храм Светог Саве, туга у народ. Плакали су људи с ове стране Ибра, више од жалости него од беса гледајући црни дим како се под светлом пламена извија у небо, туговали те и наредних ноћи како да је сваком од њих, појединачно, те ноћи у Јужној Митровици изгорела кућа.

У обновљеном храму Светог Саве у Јужној Митровици и јутрос је, на Сабор Пресвете Богородице, и јуче, на Божић, служена света литургија. Јуче ујутру, у храму се окупило доста народа, из Северне Митровице, са читавог Косова, дошли људи у госте проти Ненаду Стојановићу, његовој супрузи и њиховим синовима, да честитају Божић, да се причесте у васкрслој светињи.

И, не би то било никакво чудо да прота Ненад, његови синови и супруга, нису једини Срби у Јужној Митровици, да после рата, после погрома, после смрти последње Српкиње Иванке Беловић која је живела у кући пар улица даље, у граду није остао ни један једини Србин.

Деци су на Божић, у обновљеном храму, подељени новогодишњи пакетићи коју су обезбедили браћа Милан, Михајло и Ненад Пантић који ће 27. јануара, на Савиндан, бити домаћини храмовне славе када ће се у васкрслом храму поново окупити народ и из Северне Митровице и са читавог Косова и Метохије.

„Молимо се Богу данас за мир у нашим срцима, за мир у нашим душама, за мир у нашим кућама и породицама, за мир на нашем светом Косову и Метохији. Мир Божији, Христос се роди“, беседио је јуче у обновљеној цркви прота Ненад, док су се около тискала дечица, да се причесте, да узму нафору, да се кући врате пуна радости и она и њихови родитељи.

Прича о храму Светог Саве у Јужној Митровици претвара се тако, за нашег времена и за наших дана, слава Богу, из приче о страдању у причу о Васкрсу и обнови. Онако, како то увек и буде.

Од празника до празника, од Божића до Савиндана, од Савиндана до Васкрса, од Васкрса до Свете Тројице, храм који је, једва је томе двадесетак година тешко пострадао, обновљен, све пунији народа.

Тако је било јуче, тако је било пре коју годину на храмовну славу, 19. маја на дан посвећен Преносу моштију Светог Саве. Пуна је тог дана била и црква, пуна је била порта, звонки дечији смех звонио је тог дана јаче од црквених звона.

Била је то слика и тријумфа правде, истине, божије промисли, слика Васкрса светиње и једног народа, али и слика цивилизацијске срамоте читаве Европе. Слика храма у граду у коме сем породице проте Ненада нема других Срба, слика храма ограђеног бодљикавом жицом, слика храма који чува полиција.

А непуних пар километара даље, још срамније слике, слике порушеног гробља на коме ни споменик није остао да није разбијен, слике отворених гробова, порушених крстова…

И тако, храм чија је изградња почела 1896. године и који је по пројекту професора Андра Стевановића завршен 1921. и освећен 17. јула те године од владике рашко-призренског Михаила наставља живот.

После погрома и великог пожара, радови на обнови започели су 2014. године, годину касније у обновљени парохијски дом уселио се свештеник Саша Митровић са супругом, две године касније проту Сашу заменио је прота Ненад.

Отац Ненад са попадијом у црквеној порти гаји петорицу синова. Димитрија, Лазара, Марка, Филипа и малог Стефана. Вози дечицу у школу у Северној Митровици, кад дечица дођу кући играју се у порти, других другара немају. Са јужне стране црквена порта граничи касарном Косовских безбедносних снага, са осталих страна кућама Албанаца.

Отац Ненад се не жали, понавља да са тим комшијама нема проблема.

У храму и око храма још је много посла, али је онај главни завршен, храм је оживео, поново је место живота, место литургије, место славе Божије.