ПОПОВИЋ: Политика САД није хумана, добронамерна и у интересу Срба
Фото: vostok.rs
Бројне америчке и НАТО дипломате увек су се уплитале и одређивале, па макар и силом, унутрашња питања Србије, а нарочито подржавајући терористе у Србији. Нису ретки били ни случајеви псовања Срба и давања најгорих епитета од највишег државног руководства САД и НАТО. Оваква политика САД према Србији никада није ни престала.
Данас, уместо касетним бомбама и радиоактивном муницијом, „уљудно псовање“ се врши у краватама да би изгледало „лепо и културно“, те одређују, и на сва врата „саветују“ ко је добар, а ко је лош. Опет, у недавној турнеји по Балкану бивши потпредседник Џо Бајден је причао исту причу. Исто тако, Балкан је скоро обишао и „учтиви“ сенатор Џон Мекејн, а његов колега из Стејт департмента задужен за Балкан, Хојт Ли у Београду и по целом Балкану опет говори ко има и какав утицај, те шта је „исправно“.
О стварном утицају САД и Русије на Балкану разговарали смо са војним аналитичаром пуковником др Гостимиром Поповићем.
– Какву паралелу можемо повући између изјава америчких државника и стварног утицаја, како САД, тако и Русије на Балкану?
– Када говоримо о деловању представника администрације САД према Балкану, имамо ситуацију која је у најмању конфузна, а најблаже речено – недобронамерна према многима овде, а посебно према српском народу и његовим организационим облицима, Србији и Републици Српској, за сада. Поготово када се говори о Русији и односима према Русији, они на сваки начин покушавају, ширењем неистина, пласирањем информација које немају везе са здравом логиком, а не са истином, да покажу како Русија има негативан утицај на Балкану.
Русија на Балкану у задњих 300 година има изузетно позитиван утицај, у којем је избалансирано реаговала на многе догађаје овде, те на тај начин показала да је кључни фактор стабилности у глобалним оквирима, а на тај начин и у оквирима југоисточне Европе.
Када говоримо о прекоокеанским утицајима САД, јасно је шта се од њих извози и на који начин то долази. То су нестабилност, нереди, стагнирања у сваком облику. У том смислу то би им на неки начин трбало говорити, али на просторима југоисточне Европе има врло мало система који су у стању то да кажу, и који су у стању да то реализују.
Однос према Русији са простора југоисточне Европе треба да буде позитиван, јер од ње може доћи само нешто што је корисно, а с друге стране видимо однос САД, за који никада нећу рећи да треба да буде негативан, али однос треба да буде реалан. Да се тачно и јасно сагледа шта је ту, и да се на тај начин направи дистанца од политике која врши негативне утицаје и која није хумана, добронамерна и на било који начин у интересу народа југоисточне Европе, а поготово Срба.
Индикативно је то да су само земље са већинским православним становништвом проблематичне за САД на Балкану, као што су Србија, Република Српска, Црна Гора, па и БЈР Македонија, односно да се у тим земљама одвијају „негативни“ процеси под утицајем Русије, те да само ту постоје проблеми. С друге стране у Албанији, Хрватској, такозваној држави „Косово“, по њима не постоје проблеми и утицај Русије. Да ли се може извући закључак да САД православне народе на Балкану виде као неку претходницу Русије па у том смислу желе да реагују?
– Најбољи начин за онеспособљавање једног тела, механизма јесте да му се његови кључни делови или имобилишу, или једноставно престану да раде. У том смислу, они (САД) су свесни тога да је однос православног дела на југоистоку Европе са Русијом значи стабилну Европу и стабилан развој. Они то једноставно не могу и не желе да прогутају. Друга ствар у том њиховом односу који је врло надмен и непристојан, да будем благ, они се понашају по принципу „црно-бело“, односно како они кажу „добрих и лоших момака“. Они када неког прогласе за „лоше момке“ то је за сва времена и ту нема никакве поправке. Поставља се основно питање, ко им је дао за право да проглашавају неког за лоше момке.
Дакле, православни народи на Балкану нису само православни, него и словенски народи и њихова је природна, духовна, културна, економска и свака друга веза, једноставно, по природи ствари, ако неко хоће логички да размишља, усмерена према Русији. А, не преко Атлантског океана. У том смислу је њима велики проблем што српски народ и други православни народи виде у Москви свог великог брата и пријатеља, те систем који никада никоме ништа није лоше урадио за разлику од ових других (САД). У том правцу је за очекивати и у наредном периоду врло непристојне и неукусне потезе тих разноразних представника, како америчке администрације, тако и институција НАТО савеза, па и појединих европских земаља, а у којем ће они по сваку цену тражити унутар српског националног корпуса погодне, пожељне и како они то кажу „савремене и реформски опредељене“, не да би смањили утицај Русије, него да би ослабили ове народе и на тај начин то своје „источно крило“ према Москви ојачали, односно смањили број препрека у њиховој жељи да Москву ставе под своју контролу.
