Помирење: Један споменик и четницима и партизанима и скојевцима и краљевим војницима

Могу ли се Срби измирити, јесу ли се Збојштичани, поклоници једног и поклоници другог покрета коначно измирили пред спомеником на коме су имена предака и једних и других?

Могу ли имена браће у Србији, иако су се борили једни у четницима, други у партизанима, и, иако су Срби, једна поред других стајати на истом споменику? Једна крај других, само под крстом? И, могу ли се браћа измирити макар на оном свету ако су се разишли на овом па се једни борили под петокраком, други под кокардом?

Пре неки дан у селу Збојштица код Ужица, служен је парастос пред обновљеним заједничким спомеником, могуће је јединственим у Србији, на коме су имена Збојштичанима изгинулих у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године и мештана који су погинули у Другом светском рату и у партизанском покрету и у Југословенској војсци у отаџбини.

Споменик је подигнут 1990. године али, уз имена двојице војника ЈВ који су погинули у априлском рату 1941. године, дакле, борили се за краља и отаџбину, двојицу који су погинули у партизанима и имена две жртве фашистичког терора није се нашло име мештанина Милована Вукотића који је погинуо као припадник ЈВуО. Таква су времена била.

„У СУБНОРУ-у су нам рекли – може споменик, питали су чија ће имена бити, помињали су две плоче, сем тога тражили су и да се на споменику обавезно нађе петокрака, али, смо одлучили да на споменику буде само крст и само једна плоча. Кад су из СУБНОР-а питали– зашто нема петокраке, ми смо одговорили да су сви који су уписани на споменику крштени, и да смо ставили крст као заједничко обележје“, прича Данило Станојевић, један од покретача идеје да се у Збојштици подигне заједнички споменик.

Пре око годину дана, једна неправда је исправљена, на споменик је уз имена партизана уписано и име Милована Вукотића, Равногорца који је мобилисан 1944. и страдао на Златибору као припадник ЈВуО.

„На споменку сад су заједно имена Милије Веселиновића, погинуо као мобилисани борац НОВ 1945. на Сремском фронту, Душана Јовића који је био активни скојевац, погинуо 1942. године на Вардишту. Ту је и име Миливоја Вулића, погинуо је као војник старе Југословенске војске у априлском рату 1941. Бранка Станојевића, припадника Ужичког партизанског одреда, заробљен, одведен у Немачку, тамо страдао. Милована Станојевића, стрица мог оца, погинуо у Косовској Митровици као војник старе ЈВ. Недељка Ћитића, погинуо 1945. код Оџака као припадник НВО у борби против усташа.  Ту је сада и име Милована Вукотића. Милунка Васиљевић, ћерка Миливојева, са 10 година погинула је од заостале бомбе и име Јована Веселиновића, остала је прича да је претучен од стране љотићеваца или четника“, побраја Станојевић имена мештана која су уписана на споменику.

Једини страдали Збојшитачин који још није уписан на споменик је Боривоје Васиљевић, жандармеријски поднаредник, унапређен касније у наредника, који је као Равногорац страдао у босанској голготи 1945. године, погинуо као припадник Ужичке бригаде ЈВуО.  Како каже Станојевић и његово име ће се наћи на споменику,  уз одобрење једног од сродника.

Тако ће на споменику, уз остала, коначно бити имена двојице припадника НОВ и ПОЈ, двојице бораца ЈВуО, двојице припадника старе Југословенске војске и две жртве фашистичког терора.

На комаду земље у центру Збојштице који је давно селу оставио чувени ужички академик Љуба Стојановић сабрани су и постављени споменици крајпуташи, белег Збојштичанима, српским војницима из балканских и Првог светског рата, међу њима и крајпуташ Миливоју Васиљевићу, који је од 1942. до 1945. био председник општине Љубање и који је 1945. стрељан од стране партизана, у међувремену, рехабилитован на захтев потомака.

„Ово је споменик Браниславу Јолићу, ово Илији Секулићу, он има потомство… Гојко Николић, страдао је на путу крозу Албанију, затрла се кућа, и отац му је погинуо. Драгомир и Милинко, Радосављевићи, нису се женили, затворене куће. Малиша Млађеновић погинуо на Овчјем пољу 1913, поред споменик његовом брату Драгојлу. Драгојле подигао споменик брату Малиши, а после две године, 1915. и он погинуо. Ево Драгојловог споменика поред, подигли га рођаци Чедомир и Љубомир. Ево и споменика Рајку Васиљевићу из 1913. Споменик подижу мајка Божана, и браћа Милован и Миливоје. Милован је већ 8. јануара 1914. умро као регурт од последица рањавања у Штипу.  Ево поред споменика Миливоју који је убијен од комуниста 1945. године. Историја и патња читаве Србије на једном месту“, каже Станојевић.

Могу ли се Срби измирити, јесу ли се Збојштичани, поклоници једног и поклоници другог покрета коначно измирили пред спомеником на коме су имена предака и једних и других?

„Тешко је рећи, чини ми се измирење у селу ипак десило. Да су људи схватили суштину, да су сви ти људи страдали као Срби пре свега. Мислим да се Срби могу измирити, мада, и сада дневна политика чини своје, и даље се делимо по разним основама, али се мирити морамо, нема нам друге ако желимо напред. Важно је и да у селу није било противника идеје заједничког споменика, нико јавно није био против, можда је било гунђања, онако, сам човек за себе, али су јавно сви били за ову идеју. Рачунам да смо овим спомеником направили искорак у добром правцу за наше потомке“, каже Станојевић.

На парастосу, скупу који је пре који дан одржан у организацији Удружења потомака ратника „Мајор Коста Тодоровић“ из Ужица говорио је и генерал Љубиша Диковић. О „ратницима који су јуришали на бајонете и метак не жалећи свој живот за слободу“.

„Нису овде на плочи имена ни четника ни партизана, овде су родољуби и борци за слободу. Нема овде разлика ни подела, а једна реч је кључна – отаџбина“, рекао је Диковић и подсетио на „најслабију карику коју знају српски непријатељи кроз историју – српске поделе и неслогу“.

„Ако нас ишта докрајчи, а даће Господ Бог да тако не буде, то су проклете поделе у српском народу“, рекао је генерал.