Пол Антоан: Зближавање са Макроновом Француском је грешка Србије

Пол Антоан је генерални секретар Француског удружења за мир на Косову, магистар Филозофског факултета у Београду и Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО). Због просрпских ставова Антоану је већ неколико година забрањен улазак на Косово. Недавну посету председника Србије Јелисејској палати искористили смо да са Полом поразговарамо о српско-француским односима, као и о политичким приликама у Европи и Макроновим порукама о могућности слања француских трупа на украјински фронт.

Да ли сте задовољни посетом председника Вучића Вашем граду? Чини се да српско-француско пријатељство достиже нове хоризонте
– Нисам сигуран колико су српско-француски односи тренутно на завидном нивоу и колико се стратешке визије двојице председника преклапају. О томе ће свакако бити више речи, али на почетку нашег разговора хоћу да истакнем једну непобитну чињеницу. Француска на челу са председником Емануелом Макроном већ дужи низ година неумољиво губи политичку моћ. Она је данас неспособна да одржи примирје, још мање да неком донесе мир и просперитет. Мински споразум, неуспели мировни план између Русије и Украјине, резултовао је катастрофом, а гарант је био управо Париз.

Сличну ситуацију имали смо и у Африци, те није случајно што многи говоре да се Француска, а посебно њена дипломатија, налазе у расулу. Нико више не разматра Париз као поузданог партнера и многе државе нам окрећу леђа. Само још на Балкану можемо чути о Француској као велесили, поузданом савезнику још из времена Првог светског рата. Да, Макрон је на највишем нивоу угостио српског председника у Јелисејској палати и, како он каже, осећао се „врло срећно због посете“. Међутим, то није било због традиционалног српско-француског пријатељства колико због интереса да се представи савезник који ће јавно подржати политичке амбиције француског председника упркос његовој лошој репутацији.

Са друге стране, председник Вучић приликом сусрета с Макроном искрено изјављује „да је Француска одувек била најближа Србији у Европи“, очекујући од Париза подршку за смиривање регионалних тензија. Можда је ослањање на Париз почетком 2000-их имало резона, али у датим политичким околностима то више нема никаквог смисла. Макронова Француска нема утицаја на балканску политику, она је безначајна сила у опадању која не може ни себи да помогне. Уколико Вучић намерава да смањи доживљаје Албанаца и Бошњака у вези са оптужбама за геноцид, његова дестинација је требало да буде Берлин или Лондон. Ова два центра држе Балкан у својим канџама и немају намеру да га испусте.

Када говоримо о оптужбама за геноцид и стигматизовању српског народа, треба имати у виду да то није ништа ново. Претходних 30 година у Европи се води континуирана антисрпска пропаганда. Навешћу само један пример из недавне прошлости. Косовски Албанци из Пећи успоставили су контакт са једном француском општином, познатом по стравичном масакру за време Другог светског рата. Братимљењем две општине, Албанци су намеравали да Французима наметну историјску паралелу између Вафен СС дивизија и  југословенских антитерористичких операција током 1999. године. Када смо наша сазнања предочили српској амбасади у Паризу одговорили су нам да се ту ништа не може учинити и да је бесмислено спречавати наведену иницијативу.

Моја организација није хтела да послуша. Уз помоћ француских пријатеља, од којих посебно истичем пуковника Жака Огара, објаснили смо ситуацију општинским властима у Француској, које су нас послушале и обуставиле даљи контакт са Албанцима. Конкретан пример нам говори колико су српске дипломате пасивне у борби против антисрпске пропаганде. Уместо да се оштро супротставе сваком негативном помену Срба, многе ствари се прећуткују и на тај начин се избегава сукоб са политичким естаблишментом. Ако ништа друго, уздам се у њихове дипломатске извештаје и надам се да је централа у Београду упозната с атмосфером на париским улицама и мизерном међународном репутацијом садашњег француског руководства.

За разлику од српске, косовска амбасада у Паризу је много активнија. Одржавају блиске везе са највишим структурама власти и потпуно су посвећени својој агенди. Српска дипломатија једноставно нема стратегију супротстављања албанском лобирању.  Она не тражи подршку неких опозиционих политичких центара већ функционише по принципу линије мањег отпора. У овом тренутку, све карте су стављене на личне односе на највишем нивоу, иако су људи из Макроновог окружења великом већином проалбански оријентисани. Добра вест јесте да се владајућа номенклатура налази пред великим поразом.

Србија и њена дипломатија морају ићи у корак са предстојећим променама и већ сада морају успоставити чврсте конекције са француском патриотском опозицијом која у Србима види политичко-идеолошки ослонац у овом делу света. На том плану, политичари из Републике Српске раде одличан посао. Приликом недавне посете Паризу, Додик је имао важне разговоре са парламентарцима из Националног савеза и представницима српске дијаспоре, док је Жељка Цвијановић имала сусрет са Марин ле Пен.

Кажете да Француска нема утицај у региону. Откуд онда раст француских инвестиција у пројекте од стратешког значаја за Србију?
– Да, наравно, ту су у првом реду концесија на аеродром Никола Тесла, инвестиције у изградњу метроа и фабрике за прераду чврстог отпада у Винчи. Преговора се и о набавци рафала, вишенаменског ловца четврте генерације, једног од најбољих авиона у својој класи, за кога нема места на западном тржишту, јер представља конкуренцију америчком Ф-35. Због тога је Француска приморана да политичку подршку на међународној арени условљава куповином рафала и остале војне технике. За сада, Париз је успео да убеди Индију и Египат да купе француске ловце. После пропале куповине израелских Ф-16, чак се и Хрватска определила за рафале. У случају Србије, нисам сигуран да је то добра идеја. Са једне стране, Рафали су прескупи за српске прилике. Са друге стране, продубљивање војне сарадње са Русијом требало би да буде приоритет. У овом тренутку, Москва је најважнији савезник Београда, те нисам сигуран колико набавка НАТО војне технике одговара српским геополитичким интересима.

Слична ситуација је са нуклеарном енергијом. Србија је потписала Меморандум са Француском електропривредом о стратешком партнерству, иако је на том пољу руска технологија много напреднија и јефтинија. Очигледно да је српско руководство опредељено за стратешко зближавање са Француском, па им не смета плаћање веће суме, јер заузврат очекују неку врсту политичке подршке. Из моје перспективе, мислим да је то велика грешка. Макронова Француска је у опадању и када и ако дођемо у ситуацију сличну оној из 1999. године, она ће се неизбежно сврстати на страну непријатеља Србије.

Каква је политичка ситуација унутар Француске?
– Макронизам све више слаби, а тренутно се налази на издисају. Француска унутрашња политика изгубила је сваку динамику, реформе се не спроводе, а систем заказује на сваком кораку. Очигледан је замор политичко-економског менаџмента који је довео радничку класу до руба егзистенције. Осим смене власти, не постоји ништа што би могло да покрене Француску. Крај владавине садашњег председника Емануела Макрона је више него известан. Посебно ако се зна да француски председник по уставу може бити биран само два пута заредом. Макрон оставља Француску у  катастрофалном положају, тако да кандидат његове партије нема никакве шансе.

У претходних десет година изгубили смо све полуге утицаја у афричким државама. Учествовали смо у бесмисленим ратовима у Ираку, Југославији и Авганистану, али за Француску је једини приоритет била Африка. Донедавно, половина афричких председника били су наши агенти, говорили француски језик, поистовећивали се са геополитичким интересима Париза. Један од афричких лидера био је и бивши припадник Легије странаца. Ситуација је била мање-више под контролом, све док Макрон није дошао на власт. Сада имамо практично целу Африку на ногама, окренуту против Француске. Доживели смо историјски дебакл у Африци, те Макрон на све начине покушава да замаскира и консолидује своју пропалу спољну политику. Један од начина је преоријентација према новим регионима, конкретно Балкану и Кавказу. Ипак, главна улога у тим регионима резервисана је за Велику Британију, тако да се Француска у најбољем случају може надати споредној улози.

Последица губљења афричког тржишта негативно се одражава на економску ситуацију у земљи. Француски дефицит за прошлу годину износио је приближно шест одсто бруто домаћег производа, што је незабележено у нашој историји. У 2024. години очекујемо још већи пад. За последицу имамо и значајно погоршање безбедносне ситуације. У предграђу престонице оружани сукоби завађених кланова прете да се претворе у пожар. Недавно смо у Рену имали прилику да посматрамо сукоб оружаних банди дуже од два сата, док полиција стоји са стране. Занимљиво да су сукобљене групе користиле пушку М17 крагујевачке Заставе која је јако популарна на црном тржишту оружја у Француској.

Предстојеће парламентарне изборе за Европски парламент 9. јуна грађани дочекују са неверицом и великим разочарањем. Уколико жели да сачува власт, једина ствар која преостаје активном председнику јесте подизање тензија у односу према Русији, позиционирање Француске као главног заштитника Европе. Реч је о једном великом блефу. Политички естаблишмент нема подршку јавности за било какву интервенцију у Украјини. Француска политика је уморна и немоћна, а Макрону су дани на власти одбројани.

Француска је 9. јануара добила најмлађег премијера у својој историји. Дотични Габријел Атал се најављује као откровење, либерални медији у Србији су га представили на сличан начин. Какво је ваше мишљење о њему?
– Испоставило се да је најважнија ставка у биографији новог премијера Француске – дечко бившег министра спољних послова. Без ове референце Габријел Атал никада не би дошао на чело владе. Ова чињеница сведочи о високом степену корупције и непотизма у савременом француском друштву. Не спорим да Габријел поседује извесне квалитете, али он је сувише неискусан за место премијера. Понекад зна да каже нешто занимљиво и проницљиво, али све је то део конфекцијских промена које служе да у јавном мњењу створе утисак виталности и свежине. Нажалост, реалност је потпуно другачија. Новом премијеру је намењена улога Макронове лутке која ће, по свему судећи, морати да извршава све што јој се каже.

Постоји ли данас аутентична француска елита? Чије интересе заступају француски политичари?
– Данашњу француску елиту чини крупна буржоазија, социјална класа формирана пре више од два века. На историјску сцену ступа током Француске револуције, учествује у свргавању Луја XVI и бори се против Наполеона Бонапарте. Реч је о анационалној класи коју обједињују лукративни послови, а не државни и национални интереси. Временом стичу немерљиво материјално богатство, постајући јачи од саме државе. Они су прави власници средстава за производњу, природних ресурса, медија итд. Емануел Макрон је њихов кандидат, јер он сигурно не представља народ. Тешка економска ситуација разобличила је постојећу пирамидалну политичку структуру, те се данашња буржоазија и њихов председник налазе у незавидном положају. Док једни у очајању траже наследника Макрону, други све чешће „флертују“ са опозицијом из Националног савеза. Подела унутар француске буржоазије додатно је подгрејана новим законом о имиграцији који је по многим мишљењима отишао предалеко.

У Француској имамо израз „не треба држати сва јаја у једној корпи“. У складу са тим, истакнути представници француске буржоазије постепено прелазе на страну Националног савеза, не одричући се јавно Макрона. Дакле, са сигурношћу можемо тврдити да се француска елита ментално спрема за смену политичког руководства. Са друге стране, видимо и спремност Националног савеза на многе уступке како би Марин ле Пен коначно победила на председничким изборима. Овај процес у Француској зовемо „нормализацијом“. Он означава дерадикализацију политичке деснице, што у случају Националног савеза значи раскид политичких веза са Москвом, безрезервна подршка Украјини и Зеленском, подршка Израелу. Национални савез спреман је на политичке уступке како би приграбио подршку француске буржоазије и остварио убедљиву победу на изборима.

По чему ће се онда разликовати Национални савез од постојећег естаблишмента, после процеса „нормализације“?
– Национални савез је пре свега народна партија заинтересована за формирање широког фронта који ће деловати у интересу француске нације, а не у корист наднационалне европске буржоазије. Имиграција остаје главна тачка спорења. Буржоазија подржава имиграцију како би се одржао висок прилив јефтине радне снаге, док Национални савез покушава да је ограничи како би сачувао тржишну вредност домаћих радника. Када је реч о спољној политици, Национални савез је изричито против мешања у унутрашња питања других држава. То конкретно значи да је Косово Србија, а Тајван Кина. Француску једноставно више неће занимати унутрашња питања других држава, већ искључиво сопствени проблеми. Апелујем на дипломате у Србији да препознају погодан моменат како косовски преседан не би постао део „нормализације“ и компромиса између нових и старих елита. Србија има историјску шансу коју не би смела да пропусти.

Осима Националног савеза, може ли још неко да угрози владајућу партију?
– Политички спектар Француске концентрисан је око три екстремна пола, називамо их екстремна десница, екстремни центар и екстремна левица. Друге политичке опције могу бити интересантне, али не репрезентују широке народне масе. О десници и центру већ је било речи, преостаје нам да образложимо стање на екстремној левици, предвођеној искусним политичаром Жан-Ликом Меланшоном. Реч је о политичару који је учинио немогуће, објединивши француску левицу у један заједнички фронт. На последњим председничким изборима био је трећи, са само 0.8 одсто заостатка у односу на другопласирану Марин ле Пен. Притом морамо имати у виду да је тада Меланшон заступао ортодоксно-секуларне вредности упрене против муслиманске заједнице и њених традиционалних обичаја. Након 7. октобра Меланшон отворено стаје на страну Палестинаца, а у појединим тренуцима подржава и Хамас. Сви у Француској мисле да је то погрешан политички потез који ће скупо коштати француску левицу. Моје мишљење је да је то добар потез и да би подршка Палестини могла да буде пресудна за победу на следећим изборима. У претходних неколико деценија Меланшон се показао као мудар политичар који разуме француску политику. Његова победа на изборима за мене не би представљала изненађење. Једино што му не иде у прилог јесу његове године.

Иначе, када говорим о изборима мислим искључиво на председничке изборе који би требало да се одрже 2027. године. Конкретно, Меланшона занимају само председнички избори, јер врло добро зна да се највећа политичка моћ у Француској концентрише у рукама председника. Зато волимо да кажемо да током председничких избора ми заправо бирамо краља. У револуцији смо убили краља, али зато сада имамо прилику да гласамо за краља. Можеш све изборе да изгубиш, али ако добијеш председничке изборе – ти си краљ.

Изборе за Европски парламент, реално, никог претерано не занимају. Национални савез ће их сигурно добити, али то још увек ништа неће значити. Подгрејавањем тензија са Русијом Макрон може само одложити сопствени дебакл. Он жели да предстојеће изборе представи као неку врсту референдумског питања. Да ли подржавате Русију или сте против Русије? Ако не осуђујеш Русију, ти си лош човек, највероватније фашиста, јер према француским мејнстрим медијима Путин данас отелотворује Хитлера. Макрон покушава да се позиционира као кључна личност у борби против конзервативних и фашистичких сила које наводно подржава Русија. Наравно да његова предизборна кампања нема упоришта у реалности, као ни његова најава о слању француских трупа у Украјину. Ова тврдоглава и арогантна политика вратиће се као бумеранг и, по свему судећи, само додатно убрзати Макронов пад.

Какав је Ваш поглед на украјинску кризу?
– Волео бих да се трагедија два братска народа заврши што пре, али плашим се да су то само пусти снови и да ће рат потрајати још пар година. Русија ће морати да поднесе још жртава због тврдоглавости и наивности украјинских политичара. На крају, Москва ће сигурно изаћи као победник, само остаје да се види куда ће пролазити будуће границе. Донбас, Луганск и Крим свакако остају у саставу Русије, али судбина Одесе, Кијева, Придњестровља, осталих делова западне Украјине остаје неизвесна. Велики проблем могло би да представља интензивирање терористичких напада осветољубивих и радикализованих Украјинаца, што би Русију ставило у сличнан положај као данас Израел.

Зато је од пресудног значаја да Русија темељно приведе војну операцију крају, истовремено закључујући мировни споразум са Сједињеним Државама. Једино Вашингтон поседује политичку моћ да изврши притисак на поједине европске државе и гарантује демилитаризовани статус Украјине, ван евроатлантских војних организација. Треба тежити коначном решавању украјинског питања, јер Кремљ већ има поприличан број замрзнутих конфликата у свом блиском суседству. Путин је много пута поновио да је спреман на преговоре. Међутим, Западу још увек недостаје политичке храбрости, што је и природно имајући у виду интензитет антируске пропаганде у последњих пар година.

На украјинском фронту тренутно ратује хиљаде НАТО добровољца, а војна техника и инструктори првенствено долазе из западних земаља. Стога, није нетачно када кажемо да је Русија у сукобу са НАТО пактом. Ипак, ја лично сматрам да овај закључак не одражава у потпуности стање на терену, али ни расположење унутар саме Алијансе. Оваквом квалификацијом, НАТО пакт се третира као нека монолитна организацију, а занемарују се бројна размимоилажења унутар саме организације. Иако чланица НАТО пакта, Турска нема проблема са куповином С-400 и релативно самостално посредује у мировним преговорима Кијева и Москве. Она је сушта супротност Пољској и Великој Британији које перфидно раде против примирја. Специфичну позицију држи Немачка, покушавајући да одржи неку равнотежу међу савезницима. Сасвим је јасно да ситуација унутар организације није црно-бела и да постоје дијаметрално супротни приступи украјинском конфликту.

Са друге стране, када руски медији говоре да у Украјини Русија ратује против НАТО-а, они пре свега желе да постигну пропагандни ефекат и мобилишу становништво за своје политичке циљеве. Сећам се да је главна вест на мартовским председничким изборима у Русији била управо изјава Макрона о слању француских трупа у Украјину, иако је то далеко од реалности. Када медији говоре да Русија води рат против НАТО-а, они пре свега желе да оставе утисак на јавност. Ипак, сматрам да је то претешка квалификација и да је мало вероватно да дође до директног сукоба. Подсетићу вас и на недавну изјаву Владимира Путина, где се каже да је теза како Русија планира рат против НАТО пакта чиста глупост.

Шта Французи очекују од америчких председничких избора?
– Париз нема утицај на Сједињене Државе, из чега произилази релативна незаинтересованост француског јавног мњења за политичке догађаје са друге стране Атлантика. По угледу на вазалне државе, Француска избегава сваку врсту конфронтације са Сједињеним Државама, јер зна ко је још увек главни шериф у граду. Тако је било и 2021. године, када је под притиском Вашингтона Аустралија отказала уговор о куповини француских подморница, а недуго затим исти потписала са Сједињеним Државама. Наши односи са званичним Вашингтоном су хладни и формални, пуни нелогичности, те се пажња јавности усмерава на Русију.

Украјински сукоб пре свега служи за пропаганду и скретање пажње са егзистенцијалних питања француских грађана. Према Макрону, Сједињеним Државма европска безбедност није приоритет, те Европљани морају да уложе додатни напор, ван оквира НАТО пакта за успостављање стратешке аутономије. Француске трупе на украјинском фронту требало би да представљају авангарду европске солидарности. Оне служе да дају алиби Емануелу Макрону за неку будућу кандидатуру на место председника Европске комисије. Наиме, француски председник озбиљно је заинтересован за преузимање ЕУ од Американаца и Британаца, па макар цена била и рат са Русијом. Другим речима, тамо где је НАТО поставио црвене линије у односима са Русијом, ту је Макрон видео простор за маневар и прилику за ширење француског утицаја.

Уколико Трамп победи на предстојећим изборима, биће то само додатни подстрек за Макронову болесну амбицију да Француску позиционира као некаквог европског Пијемонта. У неким нормалним околностима оваква политика значила би неизбежну ескалацију сукоба у источној Европи. На сву срећу, у питању је једна дилетантска политика која заправо представља последњи трзај однарођене класе у покушају да очува сопствене привилегије и финансијску хијерархију.

Многима у Србији, и још више у Русији, се свиђају Макронове критике на рачун НАТО пакта, посебно оне о „можданој смрти“. После извесног времена, ми видимо да „стратешка аутономија Европе“ у пракси означава заоштравање односа према православној Русији и учвршћивање европске бирократије за рачун националних држава, јачање наднационалног војно-индустријског комплекса. Макронова ренесанса Европе заправо је буржоаски пројекат либералне демократије који нема упориште у народу, већ у владајућој елити. Французи су одавно прозрели Макронове планове, зато грађани Србије не би требало да гаје никакве илузије.

Све већи раскол између естаблишмента и обичног народа видимо и на примеру израелско-палестинског сукоба. Већина новина и политичких аналитичара воде произраелску кампању док обичан народ осећа да ситуација није добра и да Израелци не поступају у складу са међународно-правним конвенцијама. Французи нису слепи, али се истовремено плаше сличног сценарија у сопственој држави. Они су шокирани терористичким нападом Хамаса и истовремено осуђују претерану употребу силе од стране Израела.

Предстоји нам велика политичка борба која ће нужно покренути незаустављиви талас промена у Европи и свету. Надам се да ће Србија поново бити на правој страни историје и у новој политичкој констелацији снага повратити своје Косово и Метохију.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Интервју водио Матија Малешевић

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл

Извор Нови Стандард