Покрет за одбрану Косова и Метохије: Политичка беда Европске уније и званичне Србије
На дан Српске нове године, ни од кога ометани, зулумћари из Приштине обелоданили су још две мере уперене против ионако неподношљивог живота Срба у Покрајини које би, после одговарајуће кампање, требало да се реализују средином марта ове године. Прва се тиче два „закона“ – о возилима и о „странцима“ (читај Србима), а друга предвиђа привођење крају, опет тобоже на закону засноване, интеграције српског здравства и образовања у тзв. косовски систем
Два месеца одлагања последње одлуке требало би разумети као наводни знак добре воље узурпаторских власти према покрајинским Србима, како би се „мирно“ припремили за поништење последњих националних обележја на својој окупираној земљи и њима одговарајућих институција. Очигледно је да, ни овим поводом, ни једни ни други, ни тлачитељи ни тлачени, не очекују било какву интервенцију државе Србије, нити њену међународну иницијативу, или барем оштрије реаговање институција позваних да штите уставни предак.
А последице ових драконских мера назови државе, формиране уз помоћ НАТО агресора на српској вековној територији, далекосежно су трагичне. Хиљадама српских породица биће онемогућено кретање возилима уколико не прихвате ултуматум преузимања тамошњих докумената свих могућих врста. Чак и са документима косовске назови државе Срби неће моћи да управљају возилима уколико изнова не положе возачки испит сагласно закону самопроглашене државне творевине. Напоменимо да Срби на Косову и Метохији, уз свакодневну и сваковрсну тортуру, данас трпе и једну од одредаба Бриселског споразума (фебруар 2023) о путу „две стране потписнице“ у ЕУ, која се тиче обавезе обостраног признања државних докумената, међу њима и личних.
Најављеном „интеграцијом“ образовних и здравствених институција у тзв. косовски систем, живот Срба у Покрајини постаће физички и на сваки други начин незамислив. Преостаће им две, једнако поразне, одлуке: да остану и прихвате тиху асимилацију, или да оду и са собом понесу терет узалудно изгубљених живота и преживљене патње, као и сазнање о досад незапамћеној издаји сопствене државе.
Нељудски услови живота Срба на Косову и Метохији лишених свих колективних и појединачних права, у српској јавности су већ годинама присутни врло дозирано, а у наступима политичких представника, званичних и опозиционих, о животним условима Срба те улози Кфора и других западних емисара у Покрајини саопштава се углавном неистинито. Реч је напросто о апартхејду у једном делу Европе. На том простору делује 27 амбасадора земаља Европске уније, политичке структуре која се непрекидно дичи својим „вредностима“ и декларативно брине о људским правима. Уз њих, постоји и делегација саме ЕУ. Никада толика „војска“ европских представника у својој историји није директно посматрала дискриминацију једног историјског народа и никада њихово деловање није било у тако зјапећој противречности са њиховом људскоправашком доктрином.
Та дружина, међутим, има један изговор, ма колико недостојан али упоредно препознатљив, а то је понашање и деловање режима Србије у трагичној судбини Косова и Метохије. Представнике ЕУ тај режим плени својом радикалном пасивношћу у питањима опстанка дела сопственог народа, земље и културе. Тај режим зато представља део стратегије данашњег европског колонијалног карактера, режим који служи циљевима историјски препознатљивог окупаторског импулса. И то је општепозната чињеница, која се само преобликује у разним одорама већине политичких чинилаца у Србији. Једна страна тог новчића је интернационална („европска“) компромитација свега чега се у региону дотакне, а друга страна је историјска срамота Србије.
Два последња случаја зулумћарског запоседања преосталих области аутономије Срба у Покрајини сведоче о општој беди историјског тренутка Европске уније, беди у којој значајну улогу игра режим (пре)дугог трајања у Србији. Толерисати „законе“ који не регулишу никакву општу ствар на простору „Косова“, тобожње законе о возилима и странцима, или о здравству и образовању, а заправо је реч о српским возилима и „странцима“ на својој земљи, и о српском здравству и образовању – слика је највеће политичке беде Запада у чије чељусти, по цену нестанка српског бића, домаће власти гурају Србију.
