Покрет за одбрану Косова и Метохије: Очи косовскометохијских Срба упрте у Универзитет – хоће ли се одиграти последњи чин предаје / продаје Косова и Метохије?

За протеклих четрнаест година Вучићева власт је север Косова и Метохије, од чврстог одбрамбеног бедема и сигурног залеђа Срба јужно од Ибра, претворила у простор безнађа са, свеколиком невољом, паралисаним људима лишеним било какве могућности да се бране од незапамћеног терора помамног албанског „беговата“.

Противуставно изопштавање светошћу овенчане земље и стожера идентитетског бића српског народа (заједно са живим душама) из састава Републике Србије власт је спроводила на три „фронта“:

1) Потписивањем и ужурбаном једностраном реализацијом Бриселског споразума (2013) – предајом полиције, правосуђа и судства, цивилне заштите, Телекома, Газивода, електроенергетског система…, потом прихватањем и Бриселско-охридског споразума (2023), чиме је довршено развлашћивање Срба;

2) Бескрупулозним механизмима деловања на терену (уношењем раздора међу политичким представницима, до тада уједињених, различитих странака, па подмићивањем једних и уценом других, приморавањем Срба да изађу на тзв. косовске изборе и истовременим онемогућавањем да изборе које организује њихова држава спроведу регуларно и по закону, приморавањем Срба да уклоне физичку заштиту на мостовима, другим речима, да престану да се бране. Срби су у међувремену остали без пошта, банака, регистарских таблица, хране и лекова, а у градском пејзажу Косовске Митровице једва да је остало ишта од српских слова и симбола;

3) Онемогућавањем иоле масовнијег отпора грађана изван Покрајине. „Топло-хладне“  изјаве попут оне о победи у Бриселу са пет према један, па натукнице упућиване саговорницима и ТВ водитељима, типа: „Јесте ли икад били у Качанику?“ „Бисте ли живели у Штимљу?“, подсећање да српског патријарха у Пећи нема од 1690., вербално јуначење и тобожње претње приштинским злочинитељима уз истовремено багателисање насиља над Србима, папагајско „изјављивање љубави“ Србији (који нормалан и искрен човек тако исказује родољубље?) – све те контрадикторности имале су за циљ да се, с једне стране, покаже наводна оданост и, с друге стране, створи утисак како смо немоћни, „мали“ и како је одавно све предато. Вербално блаћење и агресивно делегитимисање неистомишљеника у вези са политиком према Косову и Метохији, па прикривање издаје свакојаким пројектима и тобожњим напретком Србије, вредно су опслуживале и промовисале бројне медијске куће искључиво у служби актуелног режима.

Осокољене равнодушношћу српске и западне јавности, приштинске власти – сад је већ сасвим јасно (на то указује и Декларација срочена од стране Вучићеве Српске листе у Косовској Митровици у којој се захтева само додатно време како би се Срби „прилагодили новим правним околностима“)  – у договору са Вучићем и западним менторима, најављују преотимање школства и здравства – последњег што је још остало у рукама Срба. Тзв. Законом о „држављанству“ унапред је испланирано демонтирање двеју најважнијих српских институција и исељавање становништва. Будући да предвиђа физичко онемогућавање наставног кадра да изводи наставу, као и бројних студената да присуствују истој, примена поменутог „Закона“ несумњиво би водила гашењу Универзитета у Косовској Митровици, што би имало немерљиве последице по даљи опстанак Срба на Косову и Метохији. Данас су, таман као 1999. године у Приштини, очи косовскометохијских Срба са зебњом упрте у Универзитет који је све досад окупљао младост и будио какву-такву наду.

Док се суочавамо са последњим чином предаје / продаје заветне нам земље, Вучић се, мимо сваке мере и пристојности, братими са неоосманистима, некадашњима и садашњим окупаторима Косова и Метохије. Предајом образовања и здравства, Србима више неће бити живота на Косову и Метохији, а Вучић ће моћи несметано да влада остатком Србије уз захвалност својим западним налогодавцима за њихову свесрдну помоћ и подршку.