ПОКАЈАЊЕ ИЛИ ОСТАВКА: Породице несталих Срба са Космета од председника САНУ захтевале да повуче изјаву о независности КиМ

НИКО живи ни у сну не би пожелео да се суочи са драмом која је у уторак, у Српској академији наука и уметности, трајала готово два сата. Очи у очи, сударили су се патња и бол породица отетих и несталих Срба са Космета са председником САНУ, академиком Владимиром Костићем, који је изјавио да је „једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово, јер ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“.
– Кад такву поруку пошаље председник Академије, кровне институције која сабира наш најумнији род, то је за нас, косметске Србе, за прогнане, као и за оне који су остали да умру на свом прагу, на својој, српској земљи – велики ударац. То су нове ране. Понижење наших патњи, а пре свега повреда Устава Републике Србије – говори Ранко Ђиновић, књижевник и члан Удружења породица киднапованих и несталих Срба на КиМ, док су са фотографијама синова, браће, родитеља… њихових најдражих, они који су шиптарском злочину претекли заузимали неколико десетина метара испред улаза у САНУ.

Препознајемо лица мајки с којима су „Новости“ живеле патњу која не пролази.

Драгица Божанић:

– Мој Иван, седамнаест година је имао. Немам више ни суза, ни снаге.

Жива слика. Жива рана.

Олгица Божанић:

– Седамнаесторо Костића нестало је у једном дану. Два моја брата. Мајка их још чека. И кад су их ексхумирали и остатке сахранили на Орловачи у Београду, она ту стварност не прихвата. Живи да их дочека.

Тако је почело ово тужно подсећање на жртве. Десет минута тишине. И песма девојчице о томе како мајка чека синове. Онда су окупљени тражили да их прими председник Академије.

Кратак разговор на портирници… Из кабинета председника Костића јављено је: „Наравно, нека дођу“. Нико није упитао: да ли су се најавили. То, заиста, није било важно. А окупљање ових мученика није било ни најављено, као ни пријем код председника Академије.

У кабинету, уз изузетну љубазност особља, сви пристигли су примљени. Ушли су са фотографијама несталих. Новинари су остали испред. Разговор је потрајао готово два сата. А онда, на истеку разговора, из кабинета је почело да допире нешто налик свађи. Чуло се: „Ви лажете, ви сте лажов!“

Сусрет и разговор су, очигледно, били завршени.

– Од председника Академије смо тражили да повуче изјаву да је Косово независна држава, или да поднесе оставку због нама, српском, косметском народу, нанесеног душевног бола – казао је Ранко Ђиновић. – Он на то није пристао. Упозорили смо га на кршење Устава Србије. Да је то казао било ко други, то нас не би толико дирнуло.

Председник Академије Владимир Костић је, после Ђиновићевог обраћања новинарима, повремено прекидан упадицама, био изричит:

– Од мене је тражено: или да поднесем оставку, или да изјавим оно што су ми издиктирали. А тај диктат је: „Косово је срце Србије“. У духовном, симболичком плану, ја могу да се са тиме сагласим, али не знам шта ће од тога, у овом тренутку, да имају људи који тамо живе.

Пред новинарима је почело, поновно, драматично сучељавање:

Ранко Ђиновић:

– Много тога бисмо имали од такве ваше поруке.

Владимир Костић:

– То ти мислиш, ја не мислим тако. Мислим да тим нашим људима треба озбиљно помоћи да не би поново били глинени голубови, као 2004. године. Ми смо, у овој нашој кући, у Српској академији, вас примили, без најаве, заиста, отвореног срца, али… Сада сам уверен да ви нисте тако овде дошли.

Председник Академије је додао:

– Мене је изабрала Академија, она ће ме и сменити и ја ћу се по томе владати.

Ранко Ђиновић:

– Што би за вас било тешко да се покајете, да признате да грешите? Сви грешимо, али имамо и право на покајање. Оно обнавља унутрашњи лик човека. Кад погрешимо, да се извинимо људима.

Владимир Костић:

– Овај разговор оставио је мучан утисак. Разумем трагедију људи, посебно оних чије су слике донели. Али ја сам доживео данас да се на мене виче. Јер, данас и јесте таква атмосфера. Вређали су ме, викали и урушавали углед ове институције и мене. И, казао сам: „Боље да више не разговарамо“. Ја, заиста, нисам моторна опруга коју ће неко навијати доле-горе, како се њему ћефне. Да ми неко каже: „Ајде, сада прочитај овај текст“. Па, то се ради када се узимају таоци. Не, господо, ја сам вас примио као грађанин, као ваш суграђанин. Примио сам људе који носе горчину и огромну количину трагедије у намери да заједнички продискутујемо. Али ви сте дошли са другим намерама.

БИЋЕ НАС И ХИЉАДУ

ПОТРАЈАЛО је сучељавање Ранка Ђиновића и академика Костића иза затворених врата, а разговор је настављен и пред новинарима. Костић је одбио и да повуче изјаву и да поднесе оставку. Ђиновић је на то одговорио:

– Кад престане опасност од вируса, а преживи га Костић, испред САНУ биће хиљаду људи.