ПОДВИГ РАТНОГ БРОДА „ДРАВА“: Командант Берић очи у очи са штукама

Од Шварцвалда где настаје, па до ушћа у Црно море кроз делту у Румунији, Дунав са собом носи многе невероватне судбине. Током Априлског рата у Југославији 1941. године, у њега се храбро улила прича која се данас недовољно често препричава. Реч је о подвигу посаде ратног брода „Драва“ и његовог команданта Александра Берића. Усамљени монитор је вешто одолевао нападима немачких и мађарских авиона, наневши притом непријатељским снагама озбиљне губитке.

Драва је река која представља границу држава и регија, а по њој је име добио монитор који је за последње чланове његове посаде представљао границу између живота и светлог места у историји. Након Првог светског рата, Речној ратној флотили Краљевине СХС достављена су четири монитора из Аустроугарске. Названи су „Морава“, „Сава“, „Вардар“ и „Драва“. У фељтону који је Тома Јошановић писао за Авиомагазин наводи се да су „Вардар“ и „Драва“ били савременије грађени и да су користили лож-уље и нафту.

У време када брод „Драва“ стиже у Краљевину СХС, његов најчувенији командант Александар Берић био је дечак од 12 година. Рођен је у Новом Бечеју 1906. године. Али, као и „Драва“, Берић је пловио различитим водама. После дугог периода војничке службе на Јадрану, судбина га је поново вратила у Војводину.

Поручник фрегате Драган Спасојевић у тексту који је припремио за монографију Речне флотиле наводи да је Берић у Боки Которској морао да остави две своје највеће љубави –породицу и море. Наводи и да је Берић дужност команданта „Драве“ званично преузео у Текији 12. децембра 1940. године, пред постројеном посадом брода. Ипак, долазила је зима, и „Драва“ се, са новим командантом Александром Берићем, упутила ка зимовнику у Београду.

Према развоју догађаја у Европи могла се наслутити бурна 1941. година, у коју је посада „Драве“ упловила храбро, али из које никада није испловила. Берић је време проводио проучавајући карте Дунава и упознајући чланове посаде. Те зиме, „Драва“ није добила само новог команданта, већ се и састав посаде знатно променио. У Јошановићевом фељтону се, између осталог, наводи занимљива прича о Мирославу Шурдиловићу који је на „Драву“ дошао по казни.

Шурдиловић је био на крстарици „Далмација“ која је пловила Средоземљем. Догађај који га је коштао прекоманде одиграо се у Александрији. У том чувеном египатском граду у крстарицу „Далмација“ је укрцаван угаљ, а у тим моментима Шурдиловић је био на броду. Угаљ су у брод утоварали црнци, крећући се у реду по даскама. Шурдиловић је једном раднику добацио кутију цигарета, а радник је, сагнувши се да је подигне, пореметио ред. Наредник Енглез је због тога кренуо да га бичује. Шурдиловић то није могао мирно да посматра. Пришао је Енглезу и гурнуо га у море. Због тога је кажњен и прекомандован на „Драву“. Средоземно море заменио је панонским рекама.

Промене се нису одвијале само у редовима посаде, већ и кад је реч о наоружању брода. Крајем фебруара, „Драва“ је упућена у Нови Сад где је снабдевена муницијом и горивом, а потом је пошла ка Ердуту на обезбеђење Богојевског моста. Тај мост који је оштећиван у оба светска рата (као и у НAТО бобардовању 1999. године) касније ће се испоставити кобан по посaду „Драве“.
Процена команданта Александра Берића била је да броду највећа опасност прети са неба. Због тога је посебан акценат био на обуци артиљераца. Обука се изводила и на топовима и на митраљезима. Такође, посада „Драве“ је била вишенационална, због чега је и психолошка припрема за рат била знатно сложенија.

У свим причама о „Драви“ истиче се долазак команданта Речне флотиле Едгара Ангелија на брод уочи рата. Берић је тада од Ангелија затражио да се попуни посада артиљераца и да се хитно монтирају штитници на митраљезе, јер су они који су њима руковали били потпуно незаштићени од авиона из ваздуха. Ангели је тада рекао да ће рат бити завршен док петорица погину, на шта је Берић одговорио да је за њега значајан живот сваког човека на „Драви“. Такође се истиче да се Ангели само окренуо уз циничан осмех.

Протести због приступања Трoјном пакту били су у јеку када је „Драва“ добила наређење да заплови ка Бездану, уз саму границу. Почетком рата, на броду су била 82 члана посаде. Ујутру, 6. априла, на брод је стигао телеграм: „Рат је почео. Поступите по наређењу“. Већ око девет часова, непријатељски извиђачки авион отворио је митраљеску ватру на „Драву“, а после тога су напади из ваздуха постали учесталији, наводи поручник Спасојевић у тексту.

Берић је после сваког напада мењао позицију брода, а авиони су долетали из Мохача. Многи непријатељски авиони погођени су паљбом са брода „Драва“, иако је на броду примећена неисправност муниције.

Нови проблеми настају 8. априла када „Драва“ на неки начин остаје препуштена сама себи у водама Дунава. Изгубљена је комуникација са командом Речне флотиле, као и са Командом морнарице и са Осијечком дивизијом. Ситуација на фронту била је неповољна. Хрватска се прогласила државом, а петоколонаши су ручним радио-станицама јављали позиције брода и копнених снага.

Све су то били велики изазови за усамљену посаду „Драве“ која ипак није одустајала од свог задатка. Догађаји који су уследили били су велики испити за њихову упорност и вештину, али су и положени са највишом оценом.

„Драва“ је прво код Бездана пружила подршку копненим трупама приликом пребацивања из Батине у Бездан – отворила је ватру на непријатељске авионе који су налетали. Том приликом уништена су два авиона а многи су знатно оштећени.

Због неуспеха напада из ваздуха, непријатељ у помоћ зове речне снаге. Четири мађарска ратна брода дошла су близу границе. Почела је артиљеријска битка, између „Драве“ и та четири брода, која је трајала пола сата. Пресудна је била улога осматрача који су пратили кретање мађарских бродова и на основу чијих података се усмеравала ватра. Мађарски бродови били су приморани да се окрену, а са „Драве“ се зачуо узвик: „Ура!“

Ипак, као претња остају авиони који полећу са аеродрома у Мохачу. Александар Берић је због тога одлучио да бомбардује аеродром.

Колико су Мађари били изненађени црном кафом којом су њихови представници послужени после чувене „Мохачке битке“ и коју су први пут видели у турским шаторима, толико је било и изненађење нападом „Драве“ на аеродром у Мохачу. У том нападу, опет је кључна била улога извиђача. Испаљено је између 150 и 180 граната из тешких топова са „Драве“ док је извиђач јављао да гранате погађају циљ.

Поручник фрегате Сулејман Шеховић, који је био на осматрачници, потврдио је да су уништена најмање четири авиона. Резултат напада је био да авиони више нису полетали из Мохача, због чега су сви на „Драви“ били изузетно поносни.

Ипак, расположење су квариле вести које су долазиле из звучника бродских радио-станица. Непријатељ је напредовао на свим фронтовима. После тих информација, Берић доноси мудру, али првенствено племениту одлуку. На броду је било Срба, Хрвата, Словенаца, Мађара, Немаца… Командант је разумео да би борба против сународника за многе могла да представља терет. Истакао је да он неће предати брод непријатељу у руке и разрешио је заклетве оне који хоће да иду с брода чија судбина је била веома неизвесна.

После тога – тишина и међусобни погледи. Мук је окончао наредник Карло Банаух рекавши да остаје. Убрзо после њега, тако су се изјаснили и остали. Ипак, пет војника, Мађара и Немаца, пријавило је да жели да иде с брода. Берић је наредио да нико не сме да их прекори. Подељено им је нешто суве хране и они су напустили „Драву“. Једино су морали са морнарских капа да скину врпцу на којој је писало „Кр. Брод Драва“.

Након тога, посада „Драве“ имала је нови циљ – да опстане. Берић је наредио пловидбу ка Новом Саду. У случају да је град у рукама непријатеља, циљ је био домоћи се Фрушке горе, тог бившег панонског острва које је требало да буде острво спаса за посаду. Након искрцавања планирано је да „Драва“ буде уништена како не би пала у руке непријатељима.

Монитор је пловећи ка Новом Саду теглио и два моторна чамца. У том тренутку је на броду било 77 чланова посаде, један војник стражар и подофицир са осам морнара који су укрцани у Бездану након једног извршеног задатка.

На пловидби ка Новом Саду посебан проблем су представљала минска поља, што је повећавало ризик. На срећу, кормилар је био одличан познавалац тог дела Дунава а наруку му је ишао и висок водостај.

У ноћи између 11. и 12. априла „Драва“ наилази на препреку. Пловни пут је препречен већ поменутим порушеним мостом код Богојева. Група са „Драве“ је кренула моторним чамцем ка рушевинама и експлозивом одстранила делове који су штрчали изнад воде. Задржавање брода неколико чланова посаде искористило је како би дезертирало.

Потом је пловидба настављена низводно, али се испоставило да је „непредвиђена пауза“ од сат и по била погубна по „Драву“. Након експлозија којима је прокрчен пут, непријатељ је обавештен о позицији „Драве“. Извиђачки авион је већ око седам часова ујутру опазио брод. Ускоро су се на небу појавили немачки авиони Ју-87, популарне „штуке“, и одлучујућа битка је почела. На „Драву“ су се сручиле бомбе и митраљеска муниција. Брод је за то време маневрисао цик-цак вожњом и није остао дужан „штукама“.

Прво су авиони нападали са већих висина, али упркос великој количини бомби и муниције, нису успели озбиљније да оштете „Драву“. То је натерало „штуке“ да промене тактику и почну да нападају ризичније, у ниском налету.

Самим тим, позиција за митраљезе са „Драве“ је била повољнија. Оборена су три авиона која су се сручила у Дунав. Један авион је тешко оштећен, и уз густ облак дим који је остављао иза себе, принудно је слетео у Гложањ. Ипак, артиљеријска ватра са „Драве“ била је проређена. Бомба је погодила машински простор, због чега брод више није могао да се креће и постао је лака мета. На палуби су лежала тела мртвих чланова посаде, а брод је почео да тоне.
Упркос томе, преживели не напуштају одмах брод, већ се повлаче ка прамчаном делу. Тада, командант наређује да сви напусте „Драву“. Сви, осим њега. Александар Берић је остао на броду, и заједно са њим потонуо поздрављајући заставу у складу са неписаним морнарским правилом: „Капетан увек тоне са својим бродом.“

Тагови: Александар Берић, Драва, Дунав, Ратни брод, Црно море