ПОДСЕЋАЊЕ НА ДОКУМЕНТ: Рашку земљу нудили Босни

Прикључивање Босни и Херцеговини наша је непоколебљива жеља, истовремено једино разумно решење које треба спровести до краја. У случају да нашим захтевима на које ми имамо право, а нама можда из неких непознатих разлога не може бити удовољено, ми тражимо самоуправљање Санџаком…

Овако су написали представници муслиманског народа са скупа у Сјеници, одржаног од 13. до 15. августа 1917. године, тражећи од Аустро-Угарске, преко Генералних гувернемана у Београду и на Цетињу и Земаљске владе у Сарајеву, да се бивши Новопазарски санџак припоји Босни и Херцеговини и тако уђе у састав Аустро-Угарске монархије.

У градићу на Пештерској висоравни 25 представника муслимана, међу којима су били и градоначелници 12 срезова са простора некадашњег Новопазарског санџака, уз присуство двојице официра аустроугарске војске из окружне и среске команде, донело је познату Сјеничку резолуцију, захтевајући комадање територије Србије и Црне Горе.

Учесници скупа, који је, очигледно, организовао окупатор, у писму си изразили дубоко поштовање „које ми одважној војсци Аустро-Угарске монархије дајемо“. У исто време, на почетку четврте године одбране Србије у Великом рату, Српска војска је у изгнанству из отаџибине – крварила у рововима Солунског фронта, уз чежњу за родним крајем и вести о зверствима окупатора.

– Конференцијом муслиманских првака у Сјеници председавао је познати аустрофил, Мехмед Изет-паша Бајровић, тадашњи градоначелник Пљеваља. Бајровић је од окупације западног дела Рашке ообласти од стране Аустро-Угарске, па до њене анексије Босне и Херцеговине 1908. године био најзначајнији лиферант аустро-угарским војним гарнизонима у Пљевљима, Пријепољу и Прибоју – пише Салих Селимовић, историчар из Сјенице, у другој књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“.

Поред Бајровића, Сјеничку резолуцију потписало је још 11 градоначелника: Ризабег Муратбеговић из Новог Пазара, Муратбег Хашимбеговић из Пријепоља, Сулејман еф. Шећерагић из Нове Вароши, Хилмибег Кајабеговић из Бијелог Поља, Дуљко ага Рамхусовић из Берана, Иљаз еф. Ћаловић из Рожаја, Јусуфага Хамзагић из Тутина, Хусеин еф. Хасанбеговић из Прибоја, Рушид еф. Спаховић из Сјенице, Османага Диздаревић из Шаховића и Хусеин еф. Шахман из Будимља.

– Пошто наши односи захтевају другачији поступак него што то сматрају српска и црногорска влада ми молимо К. и К. Војни генерални гувернеман за Србију и Црну Гору да наше захтеве у вези управљања Санџаком поднесе вишој инстанци и да нас до коначног решења тог питања прикључи Босни и Херцеговини, јер управа у тим земљама боље одговара нашим односима – наведено је, поред осталог, у Сјеничкој резолуцији.

Интегрални текст Сјеничке резолуције на немачком језику, како наводе историчари, упућен је главним окупационим властима за Србију и Црну Гору, у Београду и Цетињу, као и Земаљској влади у Сарајеву, уз захтев за пријем на разговоре.

Тадашње муслиманске вође, слажу се историчари, нису биле у стању да сами нешто конкретније и одлучније ураде без подршке окупатора и страних ментора за остварење својих сеператних циљева.

Они су Србију и Црну Гору, после 1912. године и Првог балканског рата, оптуживали као освајаче и окупаторе његових етничких и историјских територија, док се Аустро-Угарска представљала као ослободилац. У ствари, Аустријанци су на окупираној територији наставили са својом дугогодишњом праксом националног и верског супротстављања, које су спроводили између народа у Монархији. Рачунали су на непревазиђену верску и другу подељеност међу православним и муслиманским становништвом.

Пишући о политици Аустро-Угарске према Рашкој области и намерама Сјеничке резолуције, историчар Ејуп Мушовић је у делу „Нови Пазар и околина“ пре пола века истакао:

– Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине 19. века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли да продиру према истоку, и онемогућили уједињење Србије и Црне.

Политички правац који је утемељила аустро-угарска дипломатија и војска, а затим изражена „жеља народа Санџака“ 1917. године, те формирање ЗАВНОС-а 20. октобра 1943. године у Пљевљима – темељац су данашњих актуелних збивања и захтева за специјални статус или аутономију Санџака, као и прихватања овог назива за некадашње огњиште немањићке државе.

– Аустро-угарска дипломатија је најзаслужнија за наметање имена „Санџак“, уместо историјског назива области – „Рашка“ или „Стара Рашка“, односно Рашка област, како је уобичајено у новије време – подсећа у својим радовима др Славенко Терзић. – Познато је да је термин „санџак“ ознака за турску административно-управну област и да је таквих санџака било на стотине широм Отоманског царства од Средње Европе до Азије. Срби су, нажалост, лакомислено и сами почели да прихватају назив „санџак“ за историјско језгро своје најстарије државе и тај назив се толико одомаћио да је почео да потискује историјско име територије.

КОРИДОР И ТАМПОН ЗОНА

ИСТИЧУЋИ да су Османлије честим административно-територијалним поделама Рашку област укључивале у више санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски, Салих Селимовић подсећа да је крајем 18. века основан Новопазарски санџак, а укинут 1877. године и додаје:

– Турски назив за војно и администартивно-управну јединицу у рангу округа не постоји више нигде, али се номинално још једино употребљава за овај простор како би се злоупотребљавао и користио за разноразне политичко-дипломатске манипулације. То је рецидив некадашњих империјалних планова Хабзбуршке монархије уз подршку неких западних земаља, заправо њен коридор за напредовање према Солуну и „тампон зона“ између Србије и Црне Горе.

Тагови: Аустро-Угарска, БиХ, Рашка