Почиње нова фаза проказивања Срба: Кад их неко пита да ли су геноцидни, не смеју ни да ћуте

Има нешто дубоко застрашујуће у потезу члана председништва Босне и Херцеговине Жељка Комшића који је протекле недеље прекинуо интервју са новинаром телевизије Танјуг Марком Ивасом.

Када, после Комшићевог удбашког ислеђивања српског водитеља интервјуа да призна како се у Сребреници десио геноцид, није добио тај експлицитан одговор, лажни хрватски члан председништва театрално је напустио интервју.

Одмах, без икакве критичке анализе тог разговора, без икакве еснафске објективности или бар солидарне дистанце, бројни регионални медији известили су да је Комшић напустио интервју јер је новинар Танјуга – „негирао геноцид у Сребреници“.

Токсичније и опасније и од самог Комшићевог политичког циркуса, реаговале су, дакле, новинарске колеге полтронско идеолошком квалификацијом која у својој суштини представља огољену лаж.

Јер, Марко Ивас, иако се Комшић од интервјуисаног политичара претворио у провинцијалног полицијског иследника „чврсте руке“, својом позицијом потпуно је оголио и обесмислио наопаки Инцков закон о негирању геноцида.

Како се све одиграло?

Дословно, Ивас је, на Комшићево упорно и готово инспекторско пропитивање, да ли се слаже са његовом констатацијом да је почињен геноцид, одговорио да се не слаже.

А на Комшићево инсистирање да је реч о међународној пресуди и на питање да ли је новинар сагласан са том пресудом, Ивас је одговорио да није.

Значи, замислите да српски политичари напусте сваки интервју са западним или регионалним медијима који констатују да је Косово независно.

Замислите да лидери Србије и Српске прекину сваки разговор са новинарима који истакну да је српски народ највећи кривац за ратове и да су Бањалука и Београд фактори нестабилности на Балкану.

Замислите да званичници Србије избаце из кабинета сваког новинара који не каже децидно, на почетку сваког разговора, да је 1999. године извршена брутална агресија на СР Југославију.

Све то је, наравно, потпуно незамисливо и не дешава се у савременом, цивилизованом и културном свету.

Али, у Босни и Херцеговини, земљи свакојаких политичких чуда које модерно доба није забележило, видимо да све може.

Видимо да може да се, по наопаком Инцковом закону поднесе и кривична пријава против српског новинара због тобожњег „негирања геноцида“, иако Марко Ивас ниједног тренутка није ни поменуо геноцид већ је после Комшићеве пасивне агресије изговорио да се не слаже са пресудом међународног суда.

А знамо да је људско и грађанско право, у свим цивилизованим земљама, чак и да се има контрадикторан став о свим правоснажним пресудама суда. Оне се поштују, али се о њима може имати свакакво стручно, интелектуално, па и крајње лаичко мишљење.

Осим, изгледа, у Сарајеву.

Јер, видимо да новинар из Београда у разговору нема тенденцију да наметне свој став о Сребреници, већ само покушава да одговори на канонаду Комшићевих иследничких питања.

И да гротеска буде потпуна, фамозни Институт за истраживање геноцида Канада одмах после „интервјуа“ подноси кривичну пријаву због „негирања геноцида“, али не против новинара Марка Иваса, већ, аљкавом грешком, против камермана Танјуга Марка Трошића, који је само снимао разговор. Ко жури тај и греши, што је брзо то је кусо.

Шта је следеће после овога?

Да Комшић и Бакир Изетбеговић заустављају преостале сарајевске Србе на улици и да их ислеђују да ли је био геноцид у Сребреници. Ако кажу да не знају, одмах у затвор. Ако ћуте, исто затвор и двадесет по туру.

Шта је следеће, да не реагујемо кад се подижу кривичне пријаве против Срба који не дижу добровољно два прста да ускликну јавно како је Република Српска геноцидна.

Шта је следеће, да српски новинари или грађани Србије чим крену у Сарајево већ на граничном прелазу, уместо зеленог картона, поднесу изјаву да је њихов народ геноцидан.

Шта је следеће?