ПОБЕДА “ОТПИСАНИХ” ВОЈНИКА И СЕЉАКА НА ЦЕРУ: Тријумфовали иако потцењени и од непријатеља и од савезника

Запад ни данас не разуме да Срби побеђују не зато што су најбоље увежбани и опремљени, већ зато што се боре у име живота

СРБИ су у августу 1914. као и обично били потцењени. Заповедник аустроугарске Балканске војске, генерал Оскар Поћорек тврдио је да ће поход на Србију бити “војничка шетња”. Србе у своје велике операцијске планове нису ставили ни савезници из Антанте, који су са сумњом и презиром гледали на српску војску чији су топови и пушке имали цеви илизане од паљбе у балканским ратовима, а целе униформе носили су само првопозивци. Све је променила Церска битка у којој су од 15. до 24. августа 1914. Срби изборили прву победу за Антанту у светском рату.

Савезничке престонице почеле су тада да славе српског сељака у униформи, кога није било нимало брига за те приче. Он је псовао владаре и политичаре, и туђе и своје, испрежући по трећи пут 1912. волове и коње из плугова да би их упрегао у јармове топова и муницијских кола. Он није јуришао и ускакао у ровове за краљеве и цареве, већ за своју земљу, коју су му преци изборили и оставили. Тукао се јаросно против ухрањених и лепо обучених “Шваба” који су дошли да му отму његову српску сиротињу, да га одвуку од куће у време када је требао да сакупља летину којом ће исхранити чељад. Запад ни данас не разуме да Срби побеђују не зато што су најбоље увежбани и опремљени, већ зато што се боре у име живота.

Почетком августа 1914. Аустрогарска је имала довољно артиљерије да бомбардује Србију дуж целе речне границе од Таре до Дунава да би збунила српске стратеге и сакрила правац главног удара. Срби су као тјано оружје на обале ставили “чиче”, трећепозивце који су говорили да су сувише стари да се повлаче. Аустроугарски команданти били су запањени спокојем седих бркајлија који су пушчаном паљбом заустављали десанте, умирући у рововима јер никаква ватра није могла да их отера са положаја. Самртни страх је бечке војнике хватао од добровољаца, четника, лако наоружаних, покретљивих и неустрашивих. Када је Поћореков Пети корпус 12. августа прелазећи Саву наишао на несаломив отпор “чича” и 500 четника Јадарског одреда, бечки командант је телеграфисао да га је зауставила цела српска армија.

Српски стратези, војвода Радомир Путник и генерал Живојин Мишић, стрпљиво су чекали да непријатељ покаже праве намере и чували најбоље трупе за одлучујућу битку. Када су Аустроугари кренули у напад преко Дрине наредили су генералу Степи Степановићу да покрене ка Шапцу у усиљени марш своју Другу армију чувану у позадини. Први су после 68 километара марша који је више личио на трк на бојиште стигли војници Шумадијске дивизије првог позива и разбиле аустругарске трупе око Шапца. Степановић је схватио да ће одсудну битку добити онај ко буде овладао зеленим гребеном Цера и саминицијативно је нардио да се Комбинована дивизија упути ка Текеришу, а одатле 2. прекобројни пук са артиљеријском батеријом на доминантни церски вис: “Са дивизијом форсирајте јер заузеће Косаниног града биће од пресудног значаја за целокупну ситуацију наше војске”.

Ратници Комбиноване дивизије у униформама скореним од зноја и прашине, наставили су да пешаче у опанцима отањеним од марша дугог 60 километара, који су прешли за 23 часа. Командир митраљеског одељења капетан Милутин Николић описао је почетак битке на Церу, 15. августа ноћу: “Већ се беше спустио мрак. Поче да пада ситна киша. Пут сеоски поста блатњав и клизав да се једва могло ићи… Са кика се видела цела источна падина Цера… Цела та страна била је начичкана малим ватрицама или запаљеним лампама у неком биваку… Сада је било већ јасно да је то бивак непријатеља. Могло је бити око 3 часа ујутру. Осу се брза паљба из пушака и митраљеза… Тренутак је био веома критичан, требалио је одмах прећи у напад или побећи из пакла. Али 2. прекобројни пук никад до сада није одступао у борбама, а камоли сад да бежи. Инстиктивно и без нарочите команде у овој пакленој ватри и непосредној близини од неријатеља војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше ка непријатељу. Било је као у паклу, викало се на сав глас, пуцало се на све стране, војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни”.

Тако је започео одлучујући дао Церске битке који се проширила целим боком планине према Сави до Текериша. После шест дана огрочених борби генерал Радомир Путник је обавестио српског краља Петра Првог “да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер” и да га његове снаге прогоне. Победа је била скупо плаћена. Француски ратни извештач Анри Барби је телеграфисао европским новинама: “Простор између Цера и реке Јадар где се силна битка догодила није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо… Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостатка времена била приморана да прекине њихов покоп”.

Србија је платила високу цену за победу савезника. Они то могу да забораве, али ми не смемо.

СТРАТЕЗИ ПРОЗРЕЛИ ПЛАНОВЕ

СРПСКЕ војсковође су били бољи од бечких царских, јер су реаговали промишљено и саминицијативно, не чекајући да их догађаји престигну и не подлежући политичким притисцима. Српска обавештајна служба није могла да уђе у бечке штабове 1906. када су они почели да праве планове за напад на Србију, али су ту намеру осетили и контрапланове почели да спремају само годину касније војвода Радомир Путник и његов најбољи ученик, политички увек неподобан генерал Живојин Мишић, одан Србији, а не тренутним властима.

АУСТРИЈСКИ НАРЕДНИК БРОЗ

У ПРВОМ сукобу српске и аустроугарске војске откривено је да су “Швабе” у ствари “браћа” из Хрватске и БиХ који су претворно понудили предају, а онда запуцали, записао је капетан Милутин Николић. Међу “браћом” у Церској бици је био и Јосип Броз, наредник аустругарске 25. дивизије која је починила страховите злочине над цивилима у Србији.

– На српском фронту био сам до другог повлачења аустријске војске у децембру 1914. године. Мене је у рату једино интересовало извиђање, зато што је при томе требало мислити својом главом. Имао сам мању извиђачку јединицу, којом сам командовао и ишао на извршавање извјесних војничких задатака – признао је Броз пред смрт у мемоарима.