ПЛАН ЗАПАДА ЈЕ ЗАЦРТАН: Да Србија за пет година буде у НАТО-у

Алијанса планира да учлани наше окружење и да нас тиме заплаши. Око 80 одсто грађана Србије јасно је против учлањења Србије у НАТО и циљ је да им се промени став, а то не може преко ноћи. Ићи ће корак по корак и сматрају да ће тај отпор за неколико година са 80 одсто смањити испод 50 процента, каже за Спутњик доцент доктор Срђан Перишић.

Дејвид Мекалистер је недавно рекао да ће, ипак, о нашем уласку у ЕУ одлучивати само земље Уније (покушавајући тиме да дезавуише америчке емисаре у Србији), али је занимљиво и да се време наше могуће интеграције мења из дана у дан. Србија се налази у чудној ситуацији — што је мања подршка европском путу, Европа је све расположенија да смањи рокове за приступ. Последње изјаве европпских званичника све више збуњују, тим пре што се укрштају и са ставовима њихових америчких колега, који су далеко ригиднији и постављају услове о којима Европа, бар званично не говори. То за Спутњик говори доцент доктор Срђан Перишић.

— Европска унија, Брисел и НАТО имају јединствен циљ, а то је да овај простор — како га погрешно зову, Западни Балкан, јер Србија није никад била на западу Балкана, већ у центру — да његове земље постану равноправне чланице Западног света. Притискају нас да конкуришемо, очекују да молимо да постанемо чланица ЕУ и тако нас држе на дистанци од Русије. План Запада јесте само да овај регион уђе у НАТО.

Да ли је НАТО чланство предворје ЕУ?

— То је било за неке друге државе, за Румунију, за Бугарску.

Какав је конкретно план за балканске земље?

— Желе да од Македоније, Србије, Црне Горе, БиХ и Албаније формирају посебан савез, унију Западног Балкана, која ће бити под економском контролом Брисела али неће имати пуноправно чланство у ЕУ. Бићемо трећи прстен. После формирања владе у Берлину, ЕУ ће морати да се редефинише али проширења на државе-чланице које отварају нека поглавља неће бити. Први прстен или језгро, биће оснивачи ЕУ — Немачка, Француска, земље Бенелукса, евентуално Италија и Словенија са Аустријом. Други прстен чине остале чланице. Трећи круг су земље Западног Балкана, али ће копча са Бриселом бити само у смислу да испуњавају економске налоге. Бићемо простор за пласирање западне робе, али производња неће постојати. Друга последица је да ће нас тако економски, политички и безбедносно одвојити од Русије. За нас је предвиђено да уђемо у НАТО и да тиме будемо војно одвојени, то је за њих довољно.

Како планира Србија да уђе у НАТО? О којој години причате?

— Између две и пет година. Прво планирају да учлане наше окружење и да нас тиме заплаше. Око 80 одсто грађана Србије јасно је против учлањења Србије у Алијансу и они желе да им промене став, то је циљ, а то не може преко ноћи. Ићи ће корак по корак и сматрају да ће тај отпор за неколико година са 80 одсто смањити испод 50 процента.

 

Да ли мислите да је стварно могуће да то ураде?

— Убеђени су у то. Летос су тражили од Владе Србије, од председника Србије да се у медијима афирмативно говори о НАТО-у. То је био први корак. Не знам који је био одговор Владе и Александра Вучића и да ли они то могу али је то био јасан захтев Хојта Јија. Он је тражио да се од септембра или октобра почне са афирмацијом НАТО-а, како је он најбољи и како може да пружи безбедност свим државама-чланицама.

У том смислу смета им и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу?

— Наравно, смета им та неутралност. Тренутно смо сведоци промене међународног поретка, он више није једноцентричан са водећом улогом САД, њихова економска, политичка и безбедносна моћ је у опадању. То можемо да кажемо и за њихову меку моћ, нису више занимљиви и у културном свету. Свесни су тога, али не желе да признају и свим силама настоје да спрече раст других центара моћи као што су Пекинг и Москва. Кинески пројекат новог Пута свиле, „Један појас, један пут“ који иде преко нас у Европу је трн у оку Запада, дакле Вашингтона.

САД нам замерају што желимо да наше деминере пошаљемо у Сирију. Са друге стране, падобранци Војске Србије ће са америчким НАТО падобранцима имати заједничке вежбе. Београд тако покушава да има добре односе са обема странама?

— То је политика Владе и председника Србије. Тако нешто раније није било могуће, били су само контакти са западним земљама. Такозвана реформа Војске Србије од 2001. до 2012. практично је уништила наше борбене компоненте. Прављена је по укусу Запада, НАТО-а и Брисела, тако да оног тренутка када постанемо чланица Алијансе, Војска Србије више не постоји. Неће имати борбену функцију, већ само помоћну. Зато су нам укидане армије, корпуси, оклопне јединице, пешадијске јединице. То је жалосна позиција, а за то су најодговорнији бивши председник Србије Борис Тадић и његови министри одбране. Борбена техника која нам стиже из Русије је само кап наоружавања Војске Србије. Наша Војска мора да промени своју организацију, не треба да гледа у НАТО, већ да изграђује борбену компоненту са јаким војним јединицама.

Има ли Србија снаге за то?

— Има, ако се јасно определи да је војна сарадња са Русијом приоритет. Видимо да су сила и моћ у међународним односима постали алфа и омега. Уколико би жмурили на ту чињеницу, бојим се да би се урушила војна способности Србије, а то је био циљ НАТО-а. Они се сада буне због новог контингента наоружања из Русије али политика Владе Србије јесте да балансира у таквом односу снага. Спремна је да сарађује и зове на војне вежбе и са једним и са другим не би ли некако одобровољили западне центре моћи да мисле да Србија још увек гледа на Запад. До сада нам је то добро ишло али се поставља питање да ли ће то још дуго трајати? Између Запада и Русије је све веће сучељавање.

Дипломатски односи Украјине и Србије пољуљани су после најновијих изјава њиховог амбасадора у Београду, а реакција Олександра Александровича можда је последица састанака руског и америчког званичника који у Београду траже мировно решење за Донбас.

—  Oдноси између две земље одвијају се независно од тих састанака али Украјина јесте кључно питање у Европи. Од 2003. Запад и Русија су у необјављеном рату. Вашингтон тражи од Србије да јасно одустане од своје војне неутралности, јер они то виде и као политичку неутралност. То је јасан захтев и преко свих емисара, САД захтева да Србија одустане од сарадње са Русијом, јер крак те војне неутралности води ка Москви и то им боде очи. Тај притисак је константан, мада је Македонија прва у реду да постане чланица НАТО-а, па БиХ па тек онда долази Србија али се терен за то увелико припрема. Пуцање односа Србије и Украјине је само једна коцкица у мозаику. Кијев је добио сигнал да постави на недипломатски начин учешћа неких добровољаца из Србије на страни Донбаса…

Изјава амбасадора Украјине у Београду је дошла баш после посете Брајана Хојта Јија Србији, кад је рекао да не смемо да седимо на две столице.

— То није случајно. Влада у Кијеву није под контролом Брисела и Берлина, већ Вашингтона и то од 2014. Ово је сада додатни притисак на Србију, да нам се да до знања да Бела кућа неће одустати од тога да прекинемо односе са Русијом и ту нема никакве дипломатске увијености. Украјина сада испуњава захтеве Вашингтона и због тога је повукла амбасадора. Амбасадор Украјине у Београду Олександр Александрович, руско презиме, а украјинска верзија имена, један је од екстремиста у Украјини, био је једно време у њиховој странци Слобода, која је неофашистичка или неонацистичка организација у Украјини.

Од изјаве Брајана Јија дистанцирали су се и бриселски званичници и навели да они не траже да Србија мења политику према Русији како би се приближила ЕУ. Како то називате? 

— То је лицемерје. Хојт Ји је наступио недипломатски. Тражио је да се мења политика, а то ниједан амбасадор у свету не сме да ради, то је кршење Бечке конвенције о дипломатским односима. Они званично тврде да Београд може да заступа своје политичке ставове, али у суштини и те како стоје иза свих речи које је изговорио Хојт Ји на састанку са председником Србије и у медијима.

Последњи терористи протерани су из области Дејр ел Зора у Сирији. Да ли се зна где беже? Колико је реално да могу да дођу на Балкан?

— Да је Анкара остала савезник Вашингтона вероватно би преко Турске сви они дошли на Балкан, јер преко ње су и отишли на сиријско ратиште. Москва је феноменалном стратегијом избацила Турску из те приче, пре свега ради сопственог интереса. Тамо је, по последњим подацима, на страни ДАЕШ-а ратовало око 4.000 руских држављана и занимљиво је где ће они да заврше ако се има у виду су њих тамо послале Западне службе. У вом тренутку можемо да кажемо да је Русија победник досадашњег рата. Западним центрима моћи то смета и морају да нађу решење. Терористи би могли да остану и да се ангажују у неком будућем сукобу на Блиском истоку. За сада се говори о могућем рату Саудијске Арабије, шиитске организације и самог Ирана. У Сирији је било око 200.000 терориста, што је читава армија која мора негде да се ангажује. Постоји план да они тамо и остану, јер је фокус Иран. Он није терористичка држава и све шиитске организације се боре против ДАЕ„Ш-а. Ја у том подручју очекујем ново жариште. Опасност да дођу на Балкан постоји али само под једним условом — ако западни центри моћи процене да је потребно да застраше земље Западног Балкана као што су Србија и РС које се успешно опиру у чланству у НАТО. Онда један део тих „наших“ који су отишли преко западних служби са Косова и из БиХ могу да буду злоупотребљени да овде изазову конфликт, али само ако то Запад одлучи.

Шта мислите о томе што је хор „Александров“ добио свој парк у Београду?

— Добили су парк заслужено. Увек смо их овде дочекивали раширених руку и са великим аплаузима. То је прави српски одговор и добродошлица, доказ да их волимо. Наш однос према тој том руском ансамблу говори шта је тежња Србије. Није то балансирање и окретање ка Западу. Грађани Србије траже сваки облик сарадње са Русијом и њеним савезима. Наш дочек хору Александров јасно говори на коју страну Србија треба да се окрене.