ПИСМО СЕСТРЕ ПРЕМИНУЛОГ ОД ВИРУСА КОРОНА: Где је дно губитка сваке моралне одговорности?

Удружењу новинара Србије обратила се Весна Јанковић сестра Зорана Ивановића који је преминуо 4. априла ове године наводећи да је њен брат био прва жртва короне у Чачку. У свом обраћању Ивановић је навела је да су без одобрења породице, медији објавили неистине и кршили Закон о заштити података о личности кад су писали о њеном брату и породици.

Преносимо њено писмо у целости:

Максимум закључака, уз минумум чињеница

Неко сам ко на свом радном месту даје све од себе у борби са епидемијом која нас је све снашла. Протеклих недеља сам се трудила да се у мом свакодневном раду не осети страх, немоћ и паника када се мој млађи брат разболео од Ковид 19 вируса и борио за живот.

Кажу да је љубав сестре према брату једна од најчистијих и најбезусловнијих, а ја се данас осећам да сам брата изгубила два пута. Први пут када ми је јављено да је мој рођени брат изгубио битку са вирусом Ковид 19 и други пут када сам прочитала сензационалистичке наслове у разним новинама и на интернет порталима.

Зоран је изгубио битку против невидљивог непријатеља, али овог пута жртва је била цела наша породица Ивановић а највише од свих његова деца. Све је прштало од бомбастичних наслова, екслузивних вести, објављено је пуно име и презиме мог брата, (док се криминалци штите иницијалима), неовлашћено је објављена фотографија целе породице.

Где је граница и где је дно губитка сваке људске, професионалне, друштвене и моралне одговорности? Да ли се сви одређују према претпоставкама а нико према чињеницама, а оне су следеће: Зоранов син је био на рођендану свог најбољег друга са којим се дружи још од вртића. Рођендан је одржан 7.3.2020. када није било никакве забране окупљања, када је Србија имала 1 оболелог од Ковид 19 вируса, а исте вечери је одржан и концерт у Дому културе у Чачку, где је било присутно 700 људи.

Деца мог брата нису имала никакве симптоме вируса Ковид 19, што је и тестом потврђено. Зоран, мој брат, генијалац, духовит, шахиста, омиљен у друштву, радио је до 16.3. на послу, који је између осталог подразумевао и теренски рад (у разним експозитурама) банке у којој је запослен широм западне Србије. Пословно а и приватно, јер је био омиљен, сусретао се са великим бројем колега, људи, пролазника… нажалост сусрео се и са смртоносним вирусом који је касније пренео и на своју супругу. Само на супругу а не и на наше родитеље, који се само у медијима боре са Ковид 19 вирусом.

Мој брат изгубио је своју последњу овоземаљску партију што би његови пријатељи и шахисти рекли: грешка у отварању, избор погрешне тактике или груби превид. Свеједно.
Сада је нажалост све свеједно. Ово чему смо моја породица и његова деца на прагу свог живота изложени је намера. Оних који су донели максимум закључака, уз минимум чињеница обезбеђујући тиме већу читаност, број кликова или коментара.

И то, не само да није у реду и фер, то је злочин. За разлику од невидљивог непријатеља, овде сви имају свој потпис и новинари и уредници. Ја ћу и даље наставити да се борим и радим за добро свих нас, научићу да живим са овим болом, радоваћу се успесима деце мога брата, препознајући у њима зрно Зоранове генијалности, али борићу се и да истина и чињенице победе.

Кажу да је објављена вест, као када на пример истресете јастук са све перјем са петог спрата. А дематни те вести је као када би кренули да скупљате сво расуто перје да би поново напунили исти јастук.

Ја се ипак надам, да у овој земљи има више новинара који ће овај дематни објавити.