ПИСМО БРИТАНСКОМ АМБАСАДОРУ У СРБИЈИ: „Ево зашто Срби нису геноцидан народ“

Јелена Радојковић упутила је поводом британског приједлога Резолуције о Сребреници у којој се тврди да су Срби „геноцидан“ народ, отворено писмо амбасадору Велике Британије у Србији Денису Кифу и у њему га подсјетила на злочине које су вијековима чинили Британци.

Писмо које је запалило интернет а у коме је госпођа Радојковић изнијела непобитне историјске чињенице, преносимо у цјелости:

“Овим путем желим да изразим своје дубоко разочарење као и огорченост поводом приједлога британске владе који се односи на Резолуцију о Сребреници. Више од 40 година свог рада и живота посветила сам његовању и промоцији британске културе и језика.

Рођена сам у Бечу. Студирала сам англистику/германистику у Хамбургу, Њујорку, Карачију и Београду. Већ 25 година водим лингвистички центар (Оксфорд Центар, Београд/Ниш). Кроз нашу школу енглеског језика прошло је више хиљада студената, а књижара Оксфорд Центар, која ради у оквиру исте организације, је за ових 25 година у сарадњи са британским издвачким кућама Оксфорд, Лонгман итд. продала хиљаде уџбеника за енглески језик. Заједно са британским стручњацима, организовала сам мноштво стручних семинара по цијелој Србији који су имали за циљ промоцију енглеског језика и културе, али и стварање тржишта за британске издаваче.

Прије свега, своје дубоко неслагање изражавам у погледу термина „геноцид“ који се користи у резолуцији. Сама дефиниција „геноцида“, како лингвистички тако и фактички, не може бити примјењена на случај Сребреница: Жртве страдале у грађанском рату у Сребреници нису биле жене и дјеца већ наоружани војно способни мушкарци. То у основи дисквалификује термин „геноцид“. Број жртава никада није утврђен, а пошто српска страна није имала увид у истраживања, не можемо прихватити ту квалификацију нити број жртава. Број жртава утврђен 2005. био је 1.180. На волшебан начин тај број је 2014. године достигао 6.400 жртава, а ове године појавом “неких нових жртава“ дошло се до броја од 8.000. Питамо се колико ће жртава бити нпр. 2020. године?

Цијели немио догађај одвијао се у заштићеној зони УН, која је подразумјевала демилитаризацију. Познато је да су по уласку српских снага у Сребреницу евакуисани жене и дјеца на муслиманску територију. Апсолутно није јасно како су се у тој “демилитаризованој“ зони изненада затекли наоружани муслимански војници Насера Орића? ДНК анализа доказано није поуздана, а врло вјероватно је и фалсификована, јер су босански Муслимани потпуно истог етничког и генетског поријекла као Срби, што је историјски потврђено. Велики број свјетских и српских аналитичара тврди да је цијели догађај у Сребреници био намјерно исцениран како би се створио повод за бомбардовање Срба од НАТО, без одобрења Савјета Безбједности УН.

Као што је познато, овај преседан је отворио врата свим будућим ратовима, разарањима и милионским жртвама на Блиском истоку, у Африци и Азији у 21.вијеку. Парадоксално је да се прави „геноцид“ над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници не само не подводи под „геноцид“ него се не спомиње ни као ратни злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије који су били мучки убијани од стране Ал Каиде, Муџахедина, хрватско-америчке војске и „савезничког бомбардовања“.

Наводи који говоре о Сребреници као највећем „геноциду“ послије другог свјетског рата су једна крајње манипулативна и лажна конструкција и зато, све док се не организује кредибилна међународна истраживачка комисија, која би укључивала и српску страну, не можемо прихватити никакве квалификације јер оне очигледно у овом тренутку само служе даљем бруталном понижавању српског народа. Најгоре је што овим чином Западна Алијанса покушава да оправда ничим изазван распад Југославије и бомбардовање Србије, а у крајњој инстанци и даље раздваја и спречава помирење народа у бившој Југославији. Питање је, коме то иде у корист и на част?

У својој историји српски народ никада није починио геноцид. Вијековима је живио са муслиманима и другим вјерским заједницама и развио највећу толеранцију према свим народима свијета. Што се тиче „геноцида“, историјски највећи ратни „геноциди“ (послије јерменског у 20. вијеку) догодили су се у Првом и Другом свјетском рату над Србима у Хрватској, Босни и на Косову. У току Првог свјетског рата страдало је више хиљада српских цивила од стране аустријске војске, а о чему постоји обимна филмска и фото документација.

Српска војска је тада задивила цијелио свијет јер је војне заробљенике не само чувала него и хранила на истом “казану“, о чему су свједочили сви западни медији али исто тако и британске болничарке. Србија је тада изгубила милион и по радно способног и репродуктивног становништва. Жртве геноцида из Првог свјетског рата никада нису изнијете пред свјетску јавност нити је Србија добила икакву ратну одштету.

У Другом свјетском рату у највећем геноциду над српским цивилима (1941-1945) у квислиншко-ватиканској Хрватској под окриљем њемачке окупације, а под руководством хрватских усташа, заклано је око два милиона српских цивила. Документацију о томе можете потражити : – ББЦ документари – преко пола милиона жртава; – Шпигл, април 2010 – 1.8 милиона жртава; – Карл Хеинз Десхнер, познати њемачки католички теолог, у својим бројним радовима наводи два милиона жртава. Као ни сва претходна страдања Срба, тако ни овај „геноцид“ није признат од међународне заједнице нити је икада одата пошта овим милионским жртвама. Такође, изгледа да смо заборавили све жртве британских бомбардовања Србије у 20. вијеку, те остаје питање зашто је Британија бомбардовала српске градове и цивиле, а да притом Срби никада у историји нису напали Велику Британију и њену територију.

После свега наведеног, поставља се питање да ли Велика Британија има морално право, односно кредибилитет, да буде “Суд и порота“ не само у случају Сребреница него и уопште. Колико је „геноцида“, злочина и отимања националних добара учињено у име и за рачун В. Британије у протеклим вијековима британских колонијалних ратова на свих пет континената, од Америке, преко Африке, Индије и све до Кине, гдје се број жртава мјери стотинама милиона. Дакле, ароганција са којом се британска влада поставља у случају Сребренице представља не само крајњи цинизам него и увреду, како српског тако и свих народа свијета, а кључно питање је који је смисао и циљ оваквог чина.

Наглашавам да се ово моје обраћање односи на политику В. Британије, нипошто на британске народе, који су, упркос империјалном изобиљу, имали своје тешке тренутке у историји. Такође, моје обраћање није лично и овим путем желим да изразим дивљење према Вашем одличном познавању српског језика. Надам се да ћете имати жељу и прилику да упознате најстарију европску цивилизацију, која не само да је настала на територији данашње Србије (Лепенски Вир, Винча итд.) него је српски народ, све њене тековине (језик, митологија, етнографија) очувао и до дан данас, и предао осталим народима Европе (о чему пишу Гордон Цилде, Брyан Сyкс, Стивенен Опенхаимер, Колин Ренфре).

У доброј вјери,

Јелена Радојковић директор „Оксфорд Центра“, стоји у писму директорице Оксфорд центра његовој екселенцији Денису Кифу, амбасадору Велике Британије у Србији.

Тагови: Британски амбасадор, Геноцид, Денис Киф, Писмо, Резолуција, Сребреница