ПАТРИК БЕСОН: Новак је изабрао пут слободе уместо повратка у потчињеност

© AP Photo / Kirsty Wigglesworth

Слобода није само реч, она је пут. Ви бирате да пратите тај пут или да се вратите у потчињеност. Новак је изабрао прву опцију. Његово тело је његово власништво, његова црква, његова земља. Неће га издати за милионе евра, каже у ексклузивном разговору за Спутњик француски писац Патрик Бесон.
Осведочени пријатељ Србије, аутор „Крика против клеветника Србије“ који од почетка деведесетих до данас – кроз текстове, полемике, наступе – брани интересе нашег народа, биће један од гостију на овогодишњем Сајму књига у Београду.

Писац више од 50 романа преведених на готово све светске језике ( најпознатијих 20 преведено је на српски), тридесетак књига – есеја, збирки чланака, афоризама, позоришних комада, стални сарадник престижних француских недељника, Бесон ће сајамској публици представити своју нову књигу „Ђоковић: одбијам: рат звезде“, аутентичну биографију једног од најбољих спортиста планете.

Запитавши се да ли је бити Србин проклетство или благослов и да ли је Србија земља, идеја или стање, француски писац са препознатљивом осећајем за правду и хуманост анализира живот српског тенисера који за њега није играч већ – свештеник.

„Дете игра, а шампион се моли. Моли се за победу у мечу, што је друго име за вечност. Новак није човек, он је папа друге планете: своје. Он је нежан ратник, који се углавном бори против себе“, каже Бесон за Спутњик.

Да ли сте пристрасни када поредите Новака и Пушкина, тврдећи да пишу на исти начин – брзо и добро?

– Пушкина је убио француски метак. Био је арогантан и дрзак. Његово писање је било брзо, чисто, снажно. Поетично наравно. Пуно хумора и нежности. Као Новаков стил у тенису. Руски писац преминуо је у 37. години живота, а то је година када тенисери одлазе у пензију!

Књига излази готово истовремено у Француској, у кући „Louison éditions“ и у Србији, у издању Чигоја штампе, у едицији „Дисидент“. Да ли сте заправо и Ви и Новак, гледано очима западног света, дисиденти, господине Бесон?

– Немогуће је да уметник буде срећан у друштву јер ниједно друштво није уметничко. Зато многи уметници рано умиру, одмах након што заврше свој свети посао.

Пре више од једног века ваш сународник Емил Зола објавио је чувено дело „Оптужујем“ дижући глас против лажи а за одбрану невиног човека. Има ли неке тајне везе између Золиног „Оптужујем“ и вашег „Одбијам“?

– Сваки дан, на Монмартру, пролазим поред последње Золине куће, улицом Брисел, где чекам аутобус број 68. Тамо је умро, антисемитски фанатик га је отровао гасом. Његова борба је била тежа од моје и због ње је изгубио живот. А Новак је затвореник медијског, а не осуђеничког затвора.

С обзиром на ваш однос према нама, да ли сте додатно срећни што је човек о којем пишете – Србин?

– Новак: ведро лице послератне Србије. Не заборавите Ану Ивановић и Јелену Јанковић! Они су слика мирне, даровите и модерне Србије.

Ускоро долазите у Београд, бићете гост Сајма књига, али и многих пријатеља у Србији. Да ли се радујете тим сусретима, са Београдом, Београђанкама, са народом који сте са толико страсти и волели и бранили?

– Са Београдом сам 32 године, од 1990 до 2022 делио пријатељства, поверења, забаву, страх – посебно током бомбардовања – страст, досаду, срећу и, нажалост, превише туге. Београд: једино место на планети где бих желео да будем сахрањен после моје смрти. Али не пре тога!

sputnikportal.rs, Маша Радовић
?>