Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије jе служиo 17. марта 2025. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду помен пострадалима у Мартовог погрому 2004. године на Косову и Метохији.

– Наш народ, браћо и сестре, наш народ је народ Христов, наш народ је православан народ, наш народ верује речи Божјој. Наш народ је запечаћен именом Сина Божјег, а то значи крстом. Крст је сила и знамење нашег народа. Крст је предукус тајне победе, победе Христове над највећим нашим непријатељем, над највећим непријатељем читавог Христовог рода, над тројединим непријатељем: над ђаволом, грехом и смрћу; и зато, како је рекао велики песник: Крст носити нама је суђено – истакао је патријарх Порфирије и подсетио:

– Постоје две врсте ношења личног крста. Један начин је да ли човек носи крст само својим плећима и по својој памети, по својој философији, по својим увидима у све оно што се збива у њему и око њега, да ли носи крст искључиво уздајући се у себе и у људску снагу, или носи крст зато што зна да је крст Христов и зато што је чуо рећи Христове: Узми крст свој и пођи за мном. Ми имамо овај други приступ за који смо се определили једанпут за свагда од Светог Саве до наших дана и тако ће бити у векове и векова. И зато знамо да, због тога што носимо крст Христов, тј. Њега ради носимо крст, носимо свој живот са свим успонима и падовима, примајући све што долази из нас и ван нас као израз промисла Божјег. Зато што носимо на тај начин свој крст, ми знамо да је то крст који је Христов и који има већ у себи, али и у пуноћи и у вечности, победу Христову, победу васкрслог Христа који је победио сваког нашег непријатеља.

– Историја нашег народа је и историја нашег страдања. Могли бисмо рећи да сваки дан имамо као својеврсни јубилеј, јубилеј нашег страдања. Нема дана који није обележен страдањем у нашем народу, а овде смо се данас сабрали да се помолимо Богу за сву нашу браћу и сестре који су пострадали у Мартовском погрому на Косову и Метохији, да се помолимо за њихове душе, али истовремено да се коленопреклоно из дубине свог бића помолимо Богу да наш народ остане и опстане на Косову и Метохији, да буде оно што јесте. Истовремено смо се сабрали да се помолимо за мир међу свим људима који живе на Косову и Метохији, да се помолимо Богу да отвори најдубљу тачку срца сваког човека који се тамо налази и са које може разумети и видети сваког човека као свога ближњегa без обзира ком народу припада и на који начин се моли Богу. Сабрали смо се да се помолимо Богу за све људе који живе на Косову и Метохији да разумеју да је сваки човек икона Божја и да свако независно од тога које име носи постоји поред нас и пред нама да бисмо могли да се потврдимо као људи који су чули Христову заповест, у којој се могу сажети све остале заповести, а то је заповест о љубави читавим својим бићем према Богу и према другом човеку као према самом себи: Љуби ближњега свога као самога себе. То је принцип живота за који је створен сваки човек поручио је Светејши Патријарх г. Порфирије и нагласио:

– Сабрали смо се да, молећи се за све који су пострадали у Мартовском погрому на Косову и Метохији, молимо Бога да нам се не деси да уместо заповести Божје, која гласи: Љуби ближњег свога као самог себе, не почнемо да проглашавамо дијаметрално другачији принцип живота, а то је: Мрзи ближњег свога читавим својим бићем. Веома је важно да то примимо у своје душе, јер силе овога света и демонске силе хоће пошто-пото да нам релативизују реч Божју и да кажу: Немојте претеривати у томе да волите ближњега свога као самога себе и да је ваш ближњи сваки човек. Хоће да нам релативизују ту реч Божју и да нас увере да је исправан начин живота да мрзимо другога, да мрзимо ближњега. Молимо се дакле за покој свих оних који су пострадали у Мартовском погрому и за мир на Косову и Метохији. Молимо се да људи тамо виде једни друге као дар Божји, да разумеју да не могу једни без других и да су једни другима потребни.

– Међутим, то што се молимо на овај начин за људе које живе на Косову и Метохији истовремено јесте и наша молитва за сву нашу браћу и сестру где год да живе, и овде у Београду и широм Србији. Молимо се да сви разумемо, најпре ми – свештеници, онда и сви остали да смо једни другима потребни и да је највећи дар и благослов Божји то што смо различити, што смо сви непоновљиви, што свако има свој посебан печат, посебан дар и што има могућност да разуме и да види једну те исту ствар на другачији начин, тј. на свој начин, на посебан начин. Нема већег дара Божјег од тог, а то нам није дато да би нас раздвајало и да бисмо се супротстављали једни другима због тога што смо другачији, него нам је дато баш због тога што је дар Божји, дато нам је као могућност да можемо приступити један другоме, да можемо имати пут један према другоме на основу свога дара, свога талента, својих способности и својих могућности, да можемо отвореног срца слушати једне и друге, износити своја мишљења једни у односу на друге и кориговати свако себе у мери у којој је то неопходно да бисмо у различитости могли бити једни, не истоветни, једни са другим. Различито може и треба да буде једно, на шта нас позива реч Божја да сви буду једно, да сви будемо заједно, а без Христа у центру нашег живота и наших живота то није могуће постати – нагласио је патријарх Порфирије и закључио:

– Ако Христос није полазна тачка, ако није садржај и није крај, онда све оно о чему смо говорили – дакле дар Божји, различитост као дар Божји – постоје повод за потпуну дезинтеграцију, за једно свеопште сукобљавање свих са свима, за потпуно распарчавање и, у крајњој линији, оглушавање о реч Божју да сви – са својим посебностима, даровима и талентима, преображаваљући све и сваког – можемо бити једни. Дакле, немојмо заповест Божју која гласи: Љубимо ближњега свога као самога себе – а сваки човек као икона Божја јесте наш брат и јесте наша сестра – немојмо ту заповест Божју, која треба да буде темељни принцип нашег живота, претворити у заповест палог људског бића: Мрзи ближњега свога као самога себе.

Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи будимљанско-никшићки Методије и викарни липљански Доситеј и свештеници Архиепископије београдско-карловачке.

***
Данас се навршава двадесет и једна година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове. У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима, штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа, а екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву), заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Погром је посебно болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све догодио не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.