ПАМТИМО МИСЛИ И РЕЧИ АКАДЕМИКА ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА И КОРАЧАЈМО ДАЉЕ: Када вам се плаче, плачите! Постаћете само јачи!

Академик Владета Јеротић преминуо је јутрос у Београду у својој 95. години живота. Ову информацију потврдили су за Курир из његове Задужбине.

Владета Јеротић је српски лекар, психијатар, књижевник, академик, рођен 2. августа 1924. године у Београду у коме је завршио гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и Француској психотерапију.

Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић“. Од 1985. као професор по позиву предавао је Пастирску психологију и медицину на Богословском факултету у Београду.

Његове велике мисли остаће забележене, а одржао је небројено предавања о љубави.

Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, записано је у Химни љубави апостола Павла-

„Ко неће да слуша о љубави, јел да? То нам је и у глави, и у срцу, и на уснама, и у причи… Где је љубав…

Химна љубави апостола Павла спада у најсавршеније изговорене речи о љубави у светској поезији. У неким антологијама светске поезије о љубави имате увек апостола Павла. То је Прва Посланица Коринћанима, 13 глава:

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи…

2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо;

10. А када дође савршено, онда ће престати све што је делимично.

11. Кад бијах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско.

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.

13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Питање је како испуњавамо то што је апостол Павле као сведок љубави причао. Увек је лакше причати, него бити у љубави…

Облици љубави (три најчешће): љубав према родитељима, љубав према деци, љубав према партнеру. Наравно, постоји љубав према Богу. Љубав према отаџбини, професији…

Прва је љубав према партнеру, друга према детету, трећа према родитељима. А како? Библија: И одвојићеш се од оца свога и мајке своје, и прилепићеш се жени својој, и бићете једно тело…

Љубав треба неговати. Имамо духовну љубав, интелектуалну, емотивну и физичку. Нећу да рангирам, свака од тих љубави је битна.

Четири компоненте никад нису задовољене јер идеалног брака нема. Нека буду две, и код једног и код другог… Не знам које… Свака је значајна.

Наравно, најтеже је ускладити емотивни живот. Интелектуални, најлакше. Чим приметите да у браку једна од ових компоненти слаби, одмах негујте неке друге (све четири треба). Не запуштати физичку љубав, нарочито у средњим годинама“, саветовао је славни српски академик.

Размишљања о човеку, религији, животу, али и из стручне области објавио је у преко 30 књига.

Многи су га највише познавали по његовим мислима о хришћанству, а о атеистима, Богу и кајању је рекао: „Све ми се више чини да сви атеисти, па и агностичари са првенствено материјалистичким погледом на свет, не желе да препознају своје грехе, или, и када их препознају, не желе да се кају. Богу се не можемо ни приближити без увида у своју слабост и грешност. Није Богу потребан тај увид, већ нама, људима. Он једино од нас очекује љубав као слободан људски одговор на непојамну и безграничну Божју љубав.

А до љубави не можемо никад доћи док смо горди, моћни, властољубиви и славољубиви, себични и довољни сами себи.

У једној од својих беседа у Манастиру Глоговац Владета Јеротић говорио је о људима који не плачу и о агресији.

Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Доста калуђера ми је говорило кад смо се мало зближили: Бог ме напустио.

– Како те напустио, зашто?

– Две године ја не плачем више.

Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо ко жене.

А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у

сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви.

То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака.

Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је ЈАЧИ.

Кад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач…

Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин.