Паљба, дужничко ропство и уништена дедовина: Како су прозападни медији извештавали о Сијевој посети?

Хрватски евровизијски представник Бејби Лазања, судећи по насловима прозападних медија, прва је „жртва“ доласка кинеског председника Си Ђинпинга у Србију, будући да је РТС 1 прекинуо програм током његовог наступа како би уживо емитовао дочек на београдском аеродрому.

Ову музичку „трагедију“ медији „Јунајтед групе“ нашироко су коментарисали, па су позвали чак и компетентне аналитичаре, попут фолкера Милана Топаловића Топалка који је доживео сличну муку, када је његов наступ у „Шареници“ прекинут због обраћања председника Србије Александра Вучића.

Нису ово, међутим, једини проблеми које је, барем за прозападне медије, донео кинески председник. Рубрике Нове, Н1 и „Данаса“ пуне су текстова којима се читалаштву „отварају очи „и указује на апокалипсу која нам прети због Сијевог доласка.

„Громогласна паљба узнемирила је грађане Новог Београда“, јавља ТВ Нова о почасном плотуну испаљеном за лидера једне од највећих светских сила, додајући да су због посете кинеског председника на снази јаке мере безбедности, као и да је центар града блокиран за пешаке. Вероватно би за ове медије, како саобраћај не би трпео, најприкладније било стране државнике који долазе у Србију „убацити“ у аутобус 72, до Зелењака? А одатле већ може да „хвата било шта“.

Извештавање о доласку Сија, наравно, не пролази ни без бројних стручних анализа. Тако, рецимо, у студију америчке Н1, гостује Стефан Владисављ, из Београдског фонда за политичку изузетност Соње Лихт (на листи Сорошевих донација). Он наводи да Србија није „проточни бојлер Кине“, већ „земља која ће јој омогућити да се поред Мађарске позиционира у источном делу Европе на такав начин да ће моћи да промовише свој успех на глобалном нивоу“.

Додаје и да је посвећеност Србије Кини значајна када је у питању подршка одређеним политичким питањима.

„Не доводећи у питање начин управљања земљом као таквом, легитимитет Комунистичке партије Кине. Немате политичких спорних тачака између Републике Србије и Народне Републике Кине“, оцењује Владисављев.

Н1, међутим, макар ни у духу транспарентности којим се стално поноси, својим читаоцима „заборавља“ да укаже да је њихов гост иначе и експерт Атлантског савета, главног НАТО тинк- тенка.

Сестринска „Нова“ ниже наслове којима „раскринкава“, према њиховом мишљењу лицемерну природу кинеских односа према Србији.

„Ретроспектива кинеско-српско-мађарског пријатељства: Обим челичног пријатељства стриктно се граничи са интересима Пекинга“, наводи овај портал, који међутим, у свом свакодневном извештавању читаоце убеђује да су једино ЕУ и НАТО прави српски пријатељи, те да је њихов однос према Србији строго алтруистички те да никад немају задње намере у односу према Београду.

„Љубав Кине и Србије је као љубав слона и миша“, поручују нам са истог сајта, цитирајући професора Миодрага Зеца који нас упозорава да је у таквој вези, управо „миш“ онај који неће проћи добро.

„Ми смо народ који се лако превари, па се лако разочарамо. Подигли смо споменик захвалности Француској. Сада смо одједном у сукобу са Французима. Стално тражимо неку љубав на даљину. Кина је важна земља, ту нема спора. Све земље, посебно велике, поштују само своје интересе. Откуд то да држава воли државу, или да држава воли нацију, али то пролази“, рекао је Зец у „Новом дану“ на Н1, а пренела Нова. У каквом је сукобу Србија са Француском, тренутно није баш најјасније.

Портал „Нове“ открива нам и да ће Србија након Сијеве посете остати у минусу, а њихов аналитичар је председница Европског покрета у Србији Јелена Минић.

Поента текста је, отприлике, да је кинески председник у Београд дошао да би наштетио прозападној опозицији, односно указује се, како ће његова посета бити искоришћена у предизборне сврхе пред локалне изборе.

Председник најмногољудније земље света и једне од науспешнијих светских економија, у суштини је, ако је веровати овом медију – само пијун у Вучићевој политичкој игри. Поменути Владисављев, у истом тексту, такође непотписан као експерт Атлантског савета, прича о томе како су кинески кредити неповољни, и како сарадња с Кином може имати штетне последице по животну средину.

О „дужничком ропству“ говори нам и Н1 – Душан Никезић из Странке слободе и правде тврди да ћемо Кини дуговати 18 милијарди евра. Боље је, вероватно, задуживати се код ММФ-а- јер то нас, што је иначе и његова највећа брига, не би „све више удаљавало од Европске уније“.

„Нова“ у једном у низу својих текстова извештава „колико нас кошта љубав Вучића и Сија“. До сада, кажу, to je 3,7 милијарди и „још ћемо да бројимо – и дугове и уништену дедовину“.

„До сада је сарадња са Кином повећала дужничко ропство Србије са 300 милиона на 3,7 милијарди евра, док су кинеске инвестиције преплавиле исток Србије, али и показале да Пекинг не брине о правима радника и заштити животне средине. Притом профитирају само кинеске компаније, док ће цену ‘челичног пријатељства’ два народа платити само један – онај који пије воду из Саве и Дунава, а не реке Јангце“, уверава нас „Нова“.

Чињеница је да сами не можемо, али поставља се питање од кога би, могли да се зајмимо?

Подаци из јула прошле године, наиме, показују да Србија ММФ-у дугује укупно 2,4 милијарде евра, док рецимо Европској инвестиционој банци дугује око 1,8 милијарди. Уопште, европским банкама (Банка за развој Савета Европе, Европска банка за обнову и развој, Париски клуб, Немачка развојна банка…) Београд дугује више него Кинезима.

По овом извештају, наиме, кинеској Експорт-импорт банци отплаћујемо– 2,37 милијарди евра. Шта је проблем у милијардама које стижу из Пекинга, и зашто су бољи дугови које правимо на западу, новинари ових медија не покушавају да објасне.
Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic

У међувремену Коракс за „Данас“ црта косооког Вучића, „мини Вучића“ у Сијевој шаци. Исти лист се потрудио да консултује и Топалка и објасни нам невоље Бејби Лазање, а приметио је и да се на црвеном тепиху за Сија појавила патка са пачићима.

Преносе и оцене специјалног известиоца Бундестага за Западни Балкан Томаса Хакера, како је „гротескно како Србија простире црвени тепих за Си Ђинпинга“ и како се тиме „крши заједничка спољна и безбедносна политику ЕУ, на коју се Србија и формално обавезала“. Да ли је и Емануел Макрон прекршио све те обавезе такође простирући пред Сија црвени тепих – остаје нејасно.

Када је својевремено Џозеф Бајден, као један од највиших званичника земље која је бомбардовала Србију долазио у Београд, највише „драме“ у медијима било је због тога што је Вучић у Скадарлији „прескупо“ платио опанке које је хтео да му поклони.

Због чега је долазак лидера традиционално пријатељске земље оволико узнемирио део српске медијске сцене, више је него очигледно.