Паклени план Запада: Да сатера мигранте у Србију и регион – што даље од Уније

ЕУ би да се реши миграната тако што ће их пребацити у земље које нису њене чланице, јер јој представљају баласт у тренутку када се налази у вишеслојној кризи. Ако би Србија постала део плана да се и у њој отворе центри за смештај миграната, по угледу на оне у Албанији, био би то још један облик дестабилизације Србије.
Овако о плану за смештај илегалних миграната из ЕУ у земље које нису њене чланице, а који промовише председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, размишља стручњак за међународне односе, др Срђан Перишић.

Фон дер Лајенова је, подсећамо, у писму европским лидерима, позвала на разматрање могућности формирања „центара за повратак“ нелегалних миграната ван ЕУ наводећи контроверзни споразум између Италије и Албаније као могући модел.

Она је такође похвалила контроверзне споразуме ЕУ са Тунисом и заједнички рад са либијским властима, који подразумева европско финансирање ових земаља да задрже мигранте на њиховим територијама, што је наишло на осуду група за људска права.

„Требало би да истражимо могуће начине напредовања у погледу идеје о развоју центара за повратак ван ЕУ, посебно с обзиром на нови законски предлог о повратку“, написала је председница Европске комисије у писму лидерима Уније, који би у четвртак и петак требало да одрже самит о миграцијама након што је комисија саопштила да ће предложити нове мере, преносе европски медији.

Брисел би да се отресе миграната на штету Србије и њених суседа

На начин на који Урсула фон дер Лајен замишља решење мигрантског питања, Брисел ће привремено решити проблем, али на штету Србије и њених суседа, сматра Перишић.
Према његовим речима, на „мети“ бриселске бирократије, као потенцијална места за отварање смештајних капацитета за непожељне мигранте налазе се и Србија и све друге балканске државе које нису чланице Уније: Црна Гора, Босна и Херцеговина, као и Северна Македонија, а разлози због којих ЕУ жели да се „отресе“ од овог питања су вишеструки.

Пре свега, унутар Уније постоји велики број земаља који се противе начину на који је Брисел до сада решавао питање мигрантске кризе и политици „отворених врата“, коју је својевремено заговарала бивша немачка канцеларка Ангела Меркел. Међу њима, најгласније су Мађарска, Пољска, Румунија и Словачка.
Са друге стране, ЕУ је страна у сукобу са Русијом и не иде јој баш најбоље; са ратом под руку иду и економска криза, док су десне партије попут АФД у Немачкој све више популарне, између осталог и зато што се противе бриселској политици према мигрантима. Све то, навело је Немачку, Француску, Данску, Шведску, Аустрију, Италију и Словенију да уведу граничне контроле како би сузбиле илегалне миграције.

„Све то су отежавајуће околности због којих ЕУ не може да изађе на крај са миграцијама и са отпором томе. Зато они сада желе да то питање склоне са дневног реда тако што ће мигранте послати у земље које се кандидују за чланство“, објашњава Перишић.
Ако би Србија буде прихватила да нелегални мигранти са Блиског истока, Пакистана, Авганистана или из Африке буду смештени на њеној територији, биће то, према оцени нашег саговорника, веома опасно.

„Мигранти су углавном млади мушкарци, који касније, у следећем кораку доводе своје породице; веома су индоктринирани разним исламистичким и терористичким побудама, нису спремни да прихвате друштвене и културне навике земље домаћина. Самим тим, неће бити спремни да прихвате наш начин живота. До сада смо били само транзитна земља, а овим бисмо постали земља домаћин“, каже Перишић.

Мигранти: модерна трговина робљем

Према речима стручњака за Африку, научног сарадника у Институту за међународну политику и привреду, др Данила Бабића. Досадашњи споразуми о депортацији илегалних миграната веома су сумњиви по питању поштовања људских права.
„Јер мигранти, које је неко некада позвао у Европу, зарад мултикултурализма и политике „отворених врата“, овим споразумима врло често бивају депортовани у треће земље, које нису земље у које нису желели да дођу, што је, на неки начин, трговина робљем модерног доба“, објашњава он и наводи пример споразума који је склопила Велика Британија са Руандом.

Споразум да се илегални мигранти из Велике Британије депортују у Руанду договорио је јула 2022. тадашњи британски премијер Борис Џонсон, ватрени заговорник његове примене био је и један од многобројних Џонсонових наследника из Конзервативне странке, Риши Сунак, да би Кир Стармер, нови лабуристички премијер зауставио његову примену.

Споразум са Руандом био је први такве врсте и пример за Брисел и чланице ЕУ да постигну сличне споразуме са државама које нису чланице Уније. Тако су новембра прошле године сличан споразум потписали италијанска премијерка Ђорђа Мелони и албански премијер Еди Рама.
Према Бабићевим речима, организације за људска права критикују овакве споразуме зато што су мигранти смештени у логоре, по хотелима или мотелима, под полицијском стражом и немају право слободе кретања.

„Услови у њима су непознати, јер транспарентност у тим логорима није дозвољена. Неки који су у њима били или су из њих успели да побегну, сведоче о различитим врстама физичког малтретирања“, наводи он.

Све у свему, мигрантска политика ЕУ је доживела потпуни неуспех, оцењује Бабић.
„Она није успела, нити да миграције заустави, нити да интегрише мигранте у своја друштва. Зато и посеже за њиховом депортацијом. Може се рећи да се мигранти користе као нека врста тактичког политичког оружја, како би се створио притисак на земље које се налазе на мигрантским рутама“, закључује он.