ПАДАЈУ ”НИКЛОВАНЕ” МАСКЕ: Ко опструише закон и обмањује грађане Србије (2)

За истраживаче руде никла у Србији, судећи по њиховој најезди која не јењава, ускоро би се могао отворити посебан шалтер у Министарству рударства.

А, дијалог странке и чиновника – могао би бити овакав:

– Молим вас, дајте ми формуларе за истраживање руде никла.

– Које ћете? Са министром, његовим помоћником, државним секретаром као партнером или обичне?

Ово је шала – заснована на збиљи која говори да су све до сада издате дозволе за истраживање руде никла у Србији издате уз перманентно и флагрантно кршење неколико закона! Државни функционери и чиновници, чак и када су суочени са доказима о кршењу закона – то игноришу, а ”кривицу” за спречавање незаконитог истраживања руде никла – сваљују на ”јавност и локалне заједнице” и ”њихов негативан став и противљење истраживању и експлоатацији руде никла”.

Неки министри, као бивши министар рударства – Милан Бачевић, отишли су и корак даље, оптужујући стручну и грађанску јавност за ”незнање”, јер ”експлоатација никла апсолутно је безбедна”, а Бачевићев ”корак најдаље” био је  – измена Закона о рударству којом је ”локална заједница” потпуно развлашћена и елиминисана из одлучивања – хоће ли се на територији на којој живи и којом управља отворити неки рудник или не!

Да претходне тврдње не би остале само ”прича без доказа” или ”засноване на личним ставовима противника експлоатације никла”, читаоцима ”Искре” предочавамо низ докумената. Њихова хронологија и садржај – прилично су ”сувопарни”, како и доликује правним документима, али је упознавање са њиховим садржајем – неопходно за потпуно разумевање државно-приватног марифетлука који траје и који за исход може имати укидање законских одредби које онемогућују спрегу личних интереса и корпоративног капитала, а на штету здравља и буџета грађана Србије.

Пример први: одустајање пред тужбом

    Интересовање за рудне залихе никла у Србији у овом веку први пут је испољено 2004.године, када је ”Европа никл” из Велике Британије у Београду регистровала фирму ”Динара никл”. Ова фирма одмах је добила дозволу за истраживање руде никла на два локалитета: у Мокрој Гори, код Ужица, и Липовцу, код Аранђеловца.

Негативна реакција становништва Мокре Горе и Емира Кустурице, тада директора Парка природе ”Мокра Гора” – којег је основала Влада Србије да би  управљао заштићеним природним добром ”прве категорије”, као и шире јавности, учинили су да Министарство рударства убрзо ”повуче дозволу” коју је издало ”Динара никлу”.

То је образложено ”негативним реакцијама јавности” – па је остављен утисак да је Министарство ”брижно изашло у сусрет грађанима”.

Таквим понашањеим и стварањем таквог утиска, Министарство је успешно одвратило пажњу јавности са несумњивог кршења закона, због којег је неко морао да одговара. У чему је кршен закон?

По Закону о рударству, Министарство је пре издавања дозволе морало тражити сагласност локалне самоуправе на чијој територији би се вршила геолошка истраживања. Другим речима, дозволи претходи сагласност СО Аранђеловац (Липовац) и СО Ужице (Мокра Гора). Та сагласност нити је тражена – нити је Министарство рударства обавестило две општине о издатим дозволама. Ужичани су за дозволу сазнали из новина, па су тек након упорних, двомесечних урганција, од Министарства добили дозволу на увид!

Прекршен је и Закон о заштити природе – јер се, према његовим одредбама, дозвола за истраживање руде никла на територији заштићеног или претходно заштићеног природног добра (што је случај са Мокром Гором), не може издати без претходне сагласности Завода за заштиту природе. Ту сагласност Министарство је тражили тек после издавања дозволе, а након ”прозивки” у медијима и Влади Србије.

Докази?

Прву дозволу за истраживање руде никла у Мокрој Гори потписао је Дејан Рајковић, помоћник тадашњег министра рударства Радомира Наумова (ДСС), 16.новембра 2004.године. Дозвола није достављена ни Скупштини општине Ужице (иако на крају решења, под насловом ”Достављено”, пише да јесте), а ни Заводу за заштиту природе Србије.

То је само ”врх леденог брега” кршења закона у овом случају.

Два месеца касније, када је Ужичанима коначно омогућено да добију дозволу којој су претходно требали да дају сагласност,  јавни правобранилац Ужица је 21.јануара 2005.године против Министарства рударства и енергетике поднео тужбу Врховном суду Србије!

Осим на већ поменута кршења одредби Закона о рударству и Закона о заштити природе, Јавно правобранилаштво у тужби наводи да ”није уважен ни важећи Просторни план Србије, којим је подручје Таре, Златибора и Златара у планска документа уврштено као регија националног ранга, односно као туристичка регија првог и другог ранга”.

У не као рударски басен!

Игнорисан је и Закон о планирању и изградњи, наводи се у тужби,  односно овим Законом установљен Просторни план посебне намене Националног парка ”Тара” у којем су Мокра Гора и Шарган саставни део.

Тужба указује Врховном суду  да су Просторним планом Србије вршена и планирана основна геолошка истраживања, те да у Плану истраживања (на карти бр.5) нема Мокре Горе ни као зоне са перспективним појавама и условима за развој нових капацитета.

Ужичани су Врховном суду указали и на кршење одредби Закона о  општем управном поступку  (чл. 184, став 1) којим се прописује да се решење пред једним органом – ако је предвиђено доношење претходног решења пред другим органом – не може донети без претходног решења (у овом случају: СО Ужице и Завод за заштиту природе). Суду су предочени докази да је Министарство накнадно тражило сагласност Завода за заштиту природе – тек на инсистирање СО Ужица и да је решење које је донео Завод било одбијајуће!

Према Јавном правобранилаштву, најдрастичније је кршење Закона о рударству: ”У решењу (дозволи) није прецизирано да ли се ради о основним или детаљним геолошким истраживањима. Ова чињеница је од изузетног значаја, јер у зависности да ли се ради  основним или детаљним геолошким истраживањима прописан је посебан поступак. Члановима 40-44 Закона прописано је да се основна истраживања врше на основу дугорочних и годишњих програма… Дугорочне доноси Скупштина Србије, а годишње Влада Србије, док радове, по тим плановима, уступа Министарство рударства и то путем јавног конкурса”.

У пракси, Министарство рударства је увело ”Динара никл” у посао  – без икаквог конкурса.

У тужби се указује и на избегавање јавних набавки и концесија:

”Уколико се ради о детаљним геолошким истраживањима – донето Решење (дозвола) је у супротности са  Законом о средствима у јавној својини Републике Србије, што природна богатства јесу, а  у том случају решење се издаје када сагласност да Влада Србије, по поступку прописаном Законом о јавним набавкама  и Законом о концесијама истраживања и експлоатације свих минералних сировина, уз обавезно спровођење јавног конкурса. На јавном конкурсу могу да учествују домаћа и страна правна лица под условима и на начин прописан Законом о геолошким истраживањима, а то значи да испуњавају услове из члана 12. Закона  у погледу броја и структуре запослених”.

Епилог 1: Тужба је поднета врховном суду Србије 21.јануара 2005.године. Истог дана СО Ужице дописима је од Владе Србије тражила поништење решења Министарства рударства, а од Министарства је тражено одлагање извршења решења.

Епилог 2:  Влада није разматрала захтев и није укинула решење, нити је Врховни суд разматрао тужбу, јер су Министарство рударства и ”Динара никл” одустали од  истраживања, само четири дана након подношења тужбе!

Решење о укидању свог решења потписао је помоћник министра Дејан Рајковић, а званично обавештење о одустајању потписао је министар Радомир Наумов, 25.јануара 2005.године и послао га Скупштини општине Ужице:     ”Обавештавамо вас да је Министарство рударства 25.јануара 2005.године укинуло решење о извођењу истражних радова руде никла… Наиме, после разговора представника Министарства и представника ”Динара никла” – пише министар Наумов – а имајући у виду негативне реакције које су у јавности и код локалне самоуправе проузроковане доношењем решења којим се одобрава извођење геолошких радова на подручју Мокре Горе, обе стране дошле су до закључка да је у овом тренутку у обостраном интересу да предузеће ”Динара никл” одустане од геолошких истраживања на подручју  Мокре Горе”.

    Тог 25.јануара 2005.године, познатом и као ”три одустајања у једном дану”, ”Динара никл” заиста је званично одустала од истраживања у Мокрој Гори.

Коначан епилог:

    После свега – заиста није дошло до истраживања руде никла у Мокрој Гори, али нико није нити смењен нити је одговарао за кршење закона и   ”марифетлук у покушају”.

Истраживања су спречена реакцијом Парка природе са Емиром Кустурицом и грађанима Србије, а не претходном применом закона која не би ни дозволила издавање дозволе.

Изостала је и ”пост примена” закона, јер ниједан појединац нити институција нису процесуирани, упркос тужби Скупштине општине Ужице.

Уместо свега побројаног, а подразумевајућег у правној држави, коначан епилог је да се изашло у сусрет незадовољним локалним заједницама и грађанима који мисле да ће истраживање никла и његова експлоатација угрозити њихово здравље.

    Наравно да би огрозило њихово здравље, али одустајање од истраживања руде никла никако није ”милосрдни чин” власти, него законска премиса коју бахато и крајње неодговорно игнорише власт, срамно потцењујући интелигенцију сопственог народа.

Истог народа коме се ”никловано кукавичје јаје” поново покушало подметнути 2012.године, па 2017.године, са новом влашћу, новим министрима, новим партијама – али са свима њима само  једном заједничком особином: никл и новац не разликују њихове страначке боје, нити њих интересује цена  здравља којим ће народ платити њихово богатство.

У наставку: Пример други, покушај ”никловања Шумадије”

Тагови: Мећавник, Мокра Гора, Никл, Рудник