Ово је симбол пропадања Европе: Бумеранг бачен на Србе управо се враћа и – Западу

© AP Photo / DARKO VOJINOVIC / Мартовски погром, Косовска Митровица 2004. године.

Црква Христа Спаса у Приштини симбол је пропадања Европе и није случајно најнападанији верски објекат у Европи. То је непосредна последица става западноевропских и средњоевропских НАТО земаља које су стале на страну албанских шовиниста и њиховог сецесионистичког покрета, против онога што су легитимна права државе Србије.

Овако историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду Милош Ковић коментарише нови у дугачком низу албанских позива на рушење српске светиње у Приштини.

Албански адвокат Том Гаши позвао је на рушење Храма Христа Спаса у Приштини . И пре њега су многи Албанци, од обичног света до представника албанске „интелигенције“ захтевали рушење ове богомоље, такође тврдећи да се „налази на туђем земљишту“ и да је подигнут у времену некакве „окупације“.

Ковић каже да је Запад у својој подршци албанском дивљању подржао врло изражену антихришћанску реторику и политику, која је још деведесетих подразумевала уништавање православних богомоља и – православног становништва.

Данас читава Западна Европа гледа и доживљава исте оне сцене које су Србима добро познате – муслимански имигранти чупају крстове са западних катедрала, прекидају богослужења, жврљају по зидинама на стотине година старим, добро знајући да су за тако нешто добили прећутно одобрење још крајем прошлог века на Косову и Метохији.

Овде је реч о самоуништењу Европе, јер је један од темеља европске цивилизације управо хришћанство, укључујући и православље. Данас сведочимо томе да се судбина Храма Христа Спаса у Приштини на неки начин одражава и у истим оним земљама које су допринеле њеном страдању. Реч је о угрожености хришћанских богомоља и хришћанског наслеђа у НАТО државама. Делује као да се тај бумеранг, који су бацили на нас, сада враћа њима, рекао је Ковић за Спутњик.

Није довољно срушити, потребно је оскрнавити

Феномен десакрализације Храма Христа Спаситеља можда је више психолошко него историјско питање. Албанци су ову богомољу прво минирали, затим неколико пута палили и на крају претворили у шталу и јавни тоалет где су снимали вулгарне музичке спотове. Православним верницима, оном малом броју који је остао да и данас живи у Приштини упркос етничком чишћењу Срба са простора Косова и Метохије, физички је забрањивано да уђу и присуствују светој литургији. Иако храм претворен у руину, они настављају да га нападају и то планирају да раде све док ни једна цигла не остане у темељу.

Професор Ковић сматра да се питање константе албанске потребе да скрнаве већ разорену цркву једино може поставити албанским политичким елитама и да би само они могли дати одговор на то. Тешко је, каже, разумети потребу да се светиње скрнаве и руше, без обзира на то што их неко не доживљава као своје. Ипак, тај феномен је приметан не само код нас, него и у Украјини где се кијевске власти на сличан начин „обрачунавају“ и са свештенством и са верницима и са светињама Руске православне цркве.

Сада није само довољно протерати и опљачкати српски народ са Косова и Метохије, већ се морају уништити и трагови његовог постојања. Када је реч о највећим српским светињама на Космету, постоји намера да се оне преименују након чега би се показало њихове тобожно албанско порекло. Све су то класични пример корака које смо упознали на примерима геноцида, нарочито у модерном добу. Када побијете, протерате и опљачкате један народ, онда преостаје само затирање његових трагова. Управо то ради и тај екстремни део албанских политичких елита српским светињама на Косову и Метохији.

Наш саговорник објашњава да је овде реч о једном од класичних модела геноцида , какви се виђају и другде – прво иде уништење популације, а затим отимање и уништење културних артефаката или њихово преименовање.

Одговор Епархије рашко-призренске

Епархија рашко-призренска одговорила је на ове гнусне албанске „предлоге“ да Храм Христа Спаса у Приштини, као уредно уписано власништво и освећено богослужбено место Српске Православне Цркве, мора бити заштићен од сваког покушаја рушења или одузимања, те да верске слободе њеног свештенства и верног народа, као и очување целокупног српског православног наслеђа на Косову и Метохији, морају бити недвосмислено и делотворно гарантовани у праву и пракси.

Епархија је упутила и снажан апел институцијама у Приштини, професионалним адвокатским удружењима, организацијама цивилног друштва и међународној заједници да се недвосмислено и одговорно огласе поводом овог најновијег вида говора мржње.

Ковић објашњава да је Епархија рашко-призренска доведена у такву позицију да мора да тражи помоћ и подршку институција парадржаве Косово, као и подршку странаца који и даље управљају јужном српском покрајином.

Веома често се ти странци, пре свега из НАТО земаља, крију иза одавно изанђале синтагме „међународна заједница“. Због такве ситуације у којој се налази, епархија рашко-призренска мора да тражи начине и људе са којима може да разговара у оквиру тих квази-институција које тамо постоје. Епархија ипак има начина да утиче, нарочито на странце. Велики део странаца, можемо слободно рећи и највећи, препознаје драгоценост српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Довољно је да једном дођу у Високе Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку или у Пећку патријаршију, па да то препознају. Сасвим је друго питање хоће ли учинити ишта да те светиње одбране.

Ван домашаја

Професор додаје да ипак постоји један део странаца на Косову и Метохији који су спремни да нам учине мало доброг, а свака, па и најмања подршка рашко-призренској епархији, СПЦ и српском народу на Косову и Метохији у овом тренутку значи пуно.

Рашко-призренска епархија и српски народ на Косову и Метохији налазе се под окупацијом. Ту је потребна реална политичка памет. Видимо да је и ово саопштење епархије написано врло трезвено и разумно. Они инсистирају на имовинским правима Српске православне цркве над том земљом и тим верским објектом, која су неспорна. Такође се инсистира и на људским правима српског становништва, као и на свему ономе што је гарантовано кључним документима на којима почивају институције Европске уније и Уједињених нација. То су управо институције присутне на Косову и Метохији, уз, наравно, трупе Сједињених Америчких Држава.

У сличним ситуацијама, као када су се Дечани борили за повратак своје земље, налазили су се људи који су били спремни да поштују законе и да помогну у одбрани нечега што је културно наслеђе не само српског народа, већ целог човечанства. Реч је о културним објектима који су под заштитом УНЕСКО-а , истиче Ковић.

Када су Турци у знак одмазде спалили мошти Светог Саве, нису могли ни да претпоставе какве ће то последице имати на даљи развој српског културног, верског и моралног идентитета, нити је ко могао да им каже да ће 430 година касније на претпостављеном месту спаљивања бити освештан трећи по величини православни храм на читавом свету – храм Светог Саве . Храм Христа Спаса у Приштини је миниран, спаљиван, претваран у шталу и јавни тоалет, а у његовој унутрашњости извођене су крајње неукусне и малтене нудистичке назови-музичке нумере. Ипак, храм је и даље ту, на истом месту где му је темељ постављен 1992. године. За некога ко претендује на српску историју и културно наслеђе, Албанци имају врло слабо разумевање суштине идентитета који присвајају, јер им ни до сада није постало јасно да могу да пале, руше и скрнаве колико хоће, али да ће им неке ствари заувек остати изван домашаја.