Ово је геноцид над мртвим Србима! Митрина мисија свету открива: 100.000 разорених гробова на Косову

© Фото : Спутњику уступила Митра Рељић

Временом сам сваки разрушени гроб почела да доживљавам као једну малу цркву замишљајући како душа ту почившег осећа моју молитвену ћутњу и радује се што је дошао неко свој. По мојим оквирним проценама, број уништених гробаља примиче се стотини хиљада. У том варваризму назире се дубоко запретана несигурност неког ко је запосео туђи етнички простор.

Ово за Спутњик каже др Митра Рељић , филолог, професор Универзитета у Косовској Митровици у пензији која деценијама обилази порушена српска гробља по Косову и Метохији.

Разговарали смо поводом новог издања њеног капиталног дела „ Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина “, монографије која документује размере страдања српских гробаља, језичког и културног наслеђа јужне српске покрајине.

Она ради посао институције, прикупља споменичке натписе са порушених и поломљених споменика, ишчупаних дрвених крстова и металних плочица изнад глава Срба убијених током 1999. Из Приштине је изашла после погрома 2004.године:

„Убрзо након бомбардовања на градском гробљу „никла“ је нова пространа парцела. На њој су проналажени усмрћени Срби , као и они „преминули“ (сувише често су напрасно умирали у лето ̓99) у Дому стараца. Упркос молби пароха да нам дозволе њихову достојну сахрану, Албанци и Британци у пластичним врећама везаним конопом или жицом, српске несрећнике просто су затрпавали у земљу. Уместо крста , на узгавље су им побадали лимену плочицу са оскудним подацима исписаним најчешће албанском графијом. Ту и тада зачела се мисао да и на гробљима ваља спасавати од заборава оно што се још спасити може, првенствено из домена моје примарне, језичке струке“.

Поред монографије која је повод за овај разговор, иза Митре Рељић су још четири књиге само о страдању српског народа и језика на Косову и Метохији, мноштво студија и чланака сличне тематике, као и текстова објављених у разним часописима, дневним и недељним новинама.

Чиме је конкретно допуњено и проширено издање књиге „Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина“?

Друго издање је допуњено подацима са 17 гробљанских локација , те подацима о местима у којима се та гробља налазе који, због недоступности (закоровљености гробаља) или немогућности да се до њих стигне, нису обухваћени првим издањем књиге. Проширена је и анализом накнадно преузетих података. У осврту на стара и најстарија гробља без натписа (Додатку) описана су гробља о којима у постојећој литератури досад није било ни речи , а са основним циљем да се на њих скрене пажња археолога, историчара уметности и других стручњака који се баве сепулкралним наслеђем.

Ваша књига је и хронологија дешавања на Косову и Метохији од када је почела његова окупација, али је уништавање гробаља почело много раније. Када и да ли је и пре ратног сукоба било систематско?

Различито мотивисане, чешће или спорадичне, повреде туђих гробаља и гробних места бележе се на разним странама света, а српска гробља одвајкада су на мети вандала и различитих политика, што, нарочито у последње време, показују и атаци на наша почивалишта у двема државама бивше Југославије. На Косову и Метохији српска гробља су рушена и скрнављена како у време османске тако и Брозове власти. Почев од 1999. године њихово уништавање карактерише политички осмишљена систематичност и решеност с циљем да се поништи сваки траг српског постојања на Косову и Метохији и измени идентитетска мапа покрајине.

Прва порука звери која је у стању да багером прекопа гробље, вероватно је – све почиње од нас, одлика варвара, коју смо у новијој историји видели у Сирији. Међутим, чини ми се да је порука албанских екстремиста другачија?

Преоравање гробаља, ископавање, па обезглављивање упокојених, разбацивање њихових телесних остатака , минирање и спаљивање гробљанских локација, коришћење српских надгробника за поплочавање различитих површина – све то, помислио би неупућен човек, чини припадник народа којему је сасвим туђе поимање гробаља као светих места, иначе својствено како хришћанској тако и муслиманској, те јудејској традицији. Проблем је у свеколиком уверењу да већ поменути циљ оправда свако средство . Несигурност неког ко је запосео туђи простор. Сличну бестијалност нашла сам још само у „обрачуну“ са јерменским гробљима на историјским просторима Јермена у данашњем Азербејџану.

Који су Ваши професионални и лични мотиви да се упустите у овај „посао“, који је заправо једна врста мисије?

О положају и страдању српског језика на Косову и Метохији – његовом нагрђивању, функционалној неравноправности и комуникацијској изопштености, као и о уништавању писане језичке баштине написала сам две књиге и мноштво радова. Не знам колико је познато да су Срби у првим годинама протектората за изговорену српску реч неретко добијали метак у чело . Прибегли су криптоглосији – како сам дефинисала феномен скривања језичког , посредно националног, идентитета . Чинили су то на два начина: на јавним местима су постајали нелингвални или су прибегавали употреби туђег језика, најчешће енглеског (каткад је и он био од слабе користи, препознавани су по „Заставином“ аутомобилу или каквом другом обележју).

За обилазак, фотографисање и пописивање наших гробова потребна је и храброст. Какав је осећај када крочите на место починка нечијих најмилијих, у које српска нога није крочила више од две деценије?

Спочетка је било врло трауматично , посебно кад бих наишла на раскопане гробове и оскрнављене посмртне остатке, па „побијене“ детиње хумке или на срушене и у тле потонуле споменике руске браће и сестара те њихових потомака (нажалост, вандали су ме предухитрили, па сам мали број њихових имена успела да отргнем од заборава) који су током и након крвавог Октобра 1917. дозлопутали довде и починули на косовскометохијској земљи. Временом сам сваки разрушени гроб почела да доживљавам као једну малу цркву. Тако је обављање овог посла бивало лакше.

Како је дошло до сарадње са Живојином Ракочевићем, човеком без чије свести о важности очивања наше споменичке и језичке баштине можда не би ни било Ваше књиге?

Сарадња са Живојином Ракочевићем (наше познанство датира од мог доласка у Приштину 1995. године), на овај или онај начин, траје од самог почетка „Новог косовског распећа“. Он је први уочио и најбоље разумео значај те моје, како сте рекли, „мисије“, па је формирањем Косовскометохијског одбора Матице српске, заједно са Александром Новаков, секретаром Одбора, свесрдно подржао моју намеру да грађу коју сам дотад прикупила (део већ била и објавила), сложим у прво издање књиге. Отад ми је несебично помагао да стигнем до многих места до којих, без његовог познавања „географије“ и прилика у сваком кутку Косова и Метохије, не бих стигла. Без Живојинове мушке снаге, преузимање података са многих гробаља захтевало би троструко више времена, а без његове вештине у подизању срушених надгробника и откопавању оних допола потонулих у тле, као и увежбаности да плитко утиснуте натписе учини читљивим, документарна подлога ове књиге засигурно би била сиромашнија.

Књига је издата уз подршку државних институција, да ли држава може у мисији очувања наше сакралне баштине, сведочанстава о нашем вековном трајању на Косову и Метохији, да уради више?

Свакако да држава може, и морала је више. Замислите да је на време формиран тим стручњака – археолога, историчара, историчара уметности, лингвиста и др., који би уз материјалну и сваку другу подршку државе, па, код протекторске администрације издејствовану пратњу, кренули од једног до другог гробља, шта би све, на овај или онај начин, било спасено. Такав тим би на лицу места могао доносити одлуку о, на пример, измештању ретких споменика на сигурно, све што ја сама нисам могла , јер ме нико за то није овластио. С тугом сам остављала праве камене украсе за које сам знала да ће их ускоро „прогутати“ земља. Мештани Горње Брњице код Приштине приповедали су ми како су дислоциране споменике са месног средњовековног гробља британски војници крали и односили у своју земљу. На пласирању постојеће документације, не само моје, у циљу упознавања међународне јавности о незапамћеном затирању хришћанских гробаља такође није ништа учињено. Ако је и било таквих покушаја, пласирани су нетачни подаци , онај, на пример, о 5.261 уништеном споменику, иако се, по мојим оквирним проценама са терена, тај број примиче стотини хиљада .

Колико је стручна јавност ван наше земље заинтересована за Вашу књигу и ову тему?

Да би инострана стручна јавност била заинтересована, потребно је да буде упозната са стањем хришћанских гробаља усред Европе, а, као што рекох, то је првенствено посао државних институција . Лично сам добијала понуде наших људи који живе у иностранству да преведу књигу на енглески језик. Наши људи из Америке који често посећују Косово и Метохију, веома су заинтересовни и за њено тамошње представљање.

Фасцинирају прелепа имена на споменицима, кажите нам о њиховој етимологији. Сачувати та имена, макар у архиву, велика је ствар.

Међу именима преузетим са гробаља Косова и Метохије има и 65 њих која нису забележена у вишеструко већем корпусу личних имена обухваћених Речником српских имена Милице Грковић, својевремено прикупљаних са целе територије бивше Југославије. Објашњење тог податка одузело би сувише простора. Довољно је рећи да су нека од тих имена: Анисије , Божислав, Занта, Драгосије , Остривоје, Златни , Стерћије, па надасве лепа женска имена попут Марна и Срмена са уочљивом мотивском основом, али и Селамија, Стомна , Хариклија , Хилија итд. чија је мотивисаност у сфери претпоставке. Могло би се, рецимо, претпоставити да је у основи имена Селамија арап. поздрав Ес-селаму алејкум , несумњиво фреквентан у време османске власти, али није искључено да се ради и о варијанти библијског имена Саломија (Света мати Светих Јакова и Јована). Подједнако је загонетно име Стомна које може бити сажети облик имена Стојмена ( Стојмен ). Упућени пак етимолог (што није моја ужа научна област) могао би потражити далеку везу овог имена са црквенословенском речју стамьна – крчаг (са пореклом у стгрч. σταμνος ‘бокал за вино’), или са речју стомна – обликом датог грецизма у савременом бугарском језику која означава глинену посуду за чување воде или припремање хране.