ОВДЕ СУ УТОЧИШТЕ НАЛАЗИЛИ РУСИ, ГРЦИ, МОНГОЛИ, БУГАРИ: Срби најчешће избеглице у Србији

Као избеглице су у Србију долазили и Монголи, и Руси, и Грци, и Бугари, па чак и Либанци, али најчешће су у Србију бежали управо Срби.

Реч „избеглица“ први пут се помиње у 19. веку када велики број жена, деце и старих беже из Босне због рата са Турцима. Србија тада формира први одбор за помоћ избеглицама који сакупља храну, гардеробу и новац. Следећи талас избеглица у Србију долази у години Великог рата, поново преко Дрине. Окидач је био пуцањ Гаврила Принципа на Франца Фердинанда у Сарајеву.

Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије, каже да после Сарајевског атентата долази велики број Срба, пошто је у Сарајеву одмах уследио погром над српским народом – атварање њихових радњи, паљење радионица, убијање.

„То становништво иде код својих рођака, код било кога у сеоским срединама, окупирају штале, школе, све што може да им помогне у заклону“, каже Душица Бојић.

Руси у Србији

Србија се још није опоравила од Великог рата, али и таква разрушена, постаје сигурна кућа за 40.000 Руса. Процењује се да их је 30.000 остало у Србији. Највише је било Белогардејаца. Противници комунизма, после Октобарске револуције, беже пред бољшевицима и уточиште налазе у држави краља Петра. То су углавном били високообразовани људи који су Србији тих година били преко потребни.

Историчар Алексеј Тимофејев објашњава да је тадашња Србија била добар избор за њих, што због језика који им је близак, али и због њихове реглигије, која је иста: „Могли су лепо да се уклопе. И српско становништво је имало велику празнину баш у групи резервних официра. Српска голгота Првог светског рата допринела је томе да је Србија је вапила за школованим кадровима и двадесетих година нова интелектуална елита, је и те како добродошла у Србију“.

Почетком тридесетих година Србија постаје тесна за руску имиграцију. Држава их потискује најпре из војске, па из цркве. Забрањен је рад онима који нису имали југословенско држављанство, а процес добијања држављанства био је пооштрен.

Монголи Калмици у Србији

Нису Руси једини побегли због Октобарске револуције. Са њима је у Србију тада дошло око 500 Монгола, тачније Калмика. Пре нешто мање од 100 година на Звездари се могао чути гонг из будистичког храма. Саградили су га Монголи – Калмици. Они су у царској руској војсци као елитни коњаници чували границе државе. Добили су аутономију, а за узврат су били одани руском цару. Зато су после Октобарске револуције са својим породицима, свештенством и пораженим контрареволуционарима пошли у избеглиштво.

Тома Миленковић, историчар и аутор књиге Калмици у Србији каже да су Калмици сматрали да није прави Калмик онај који нема коња, па су сви настојали да имају коња и код нас су се бавили рабаџијањем, превозили су терет и остало. Грађани су веровали да они умеју да причају са коњима, па су им поверавали најосетљиве послове вучења које су једино коњи са Калмицима могли да изведу.

„Добро су били прихваћени зато што су били изузетно поштени. Када су неки посао обављали није им требао настојник да их контролише. Они су радили таман као да има сто настојника. Поштено су радили“, прича Миленковић.

Други светски рат био је прекретница и за Монголе и за Русе. Монголи беже пред Црвеном армијом. А Руси који су остали, због свог антикомунизма, постају идеолошки непожељни. Први политички прогон трпе непосредно после рата. Но, ту није крај њиховим мукама у Србији.

Алексеј Тимофејев каже да је други период чишћења Руса почео ’48 кад су власти чистили превише прокомунистички, простаљинистички расположене Русе.

„Након тог чишћења, у избегличким породицама престаје да се говори руски језик. Руси који су остали одлучили су да васпитавају своје следеће генерације у српском духу, на српском језику и сада ви немате ниједног човека који би био млађи од 40 од избеглица који говори матерњи руски језик. Потпуно су уништени били, каже Тимофејев.

Руске избгелице су одлазиле у Западну Европу, али многи су касније сведочили да им је живот у Србији остао у лепом сећању. Можда су били бесни због политичког прогона, али радо су се сећали људи са којима су годинама лепо живели и радовали су се сваком поклону и писму из Србије. Слично је било и са Монголима. Међутим, једини будистички храм у Европи, онај на Звездари, није опстао. Југословенске нове власти сматрале су да, пошто у Београду више нема будиста, нема ни потребе за храмом.

Грци у Србији – експеримент Буљкес

Из нове социјалистичке Југославије одлазили су неподобни Руси, али су долазили другови Грци. Након завршетка Другог светског рата Тито је у Србију пустио чланове грчког левичарског покрета Елас. То су били Маркосови партизани, који су у Атини ратовали против прозападне владе. Дозволио им је да населе Буљкес, данашњи Бачки Маглић и у 600 кућа, одакле су раније протерани Немци, уселило се више од четири и по хиљаде Грка. Живели су ту пет година.

Проф. др Милан Ристовић, аутор књиге „Експеримент Буљкес – Грчка утопија у Југославији 1945-1949“, објашњава да је Буљкес био веома значајан за грчки покрет, јер је представљао неку врсту екстериторијалности: „Они су ту организовали војну обуку, пропагандне активности , штампали су свој лист који је излазио три пута седмично, Глас Буљкеса, превођене су књиге за потребе војно-политичког кадра са руског и српско-хрватског језика. Ту су биле, школе, болнице, а штампали су чак и свој новац“.

Убрзо у Југославији почињу да дувају нови политички ветрови. Грци из Буљкеса који су били одани Стаљину, после сукоба Тита и Стаљина и резолуције Информбироа ’49, више нису добродошли у Србији: „Унутар села почињу сукоби између титоиста и стаљиниста од којих су неки завршавани и крваво“, каже Ристовић.

Да ли се однос државе према Грцима разликовао од односа грађана према њима не знамо. За разлику од Руса, нерадо причају о свом боравку у Србији.

Избеглице из две Југославије – СХС и СФРЈ

Избеглице које су бежале у Србију за време Великог рата, после рата углавном се враћају својим кућама у БиХ, Хрватску и Словенију.

Почетком Другог светског рата, њихови потомци, поново беже у Србију преко Дрине: „У Србију из БиХ и Хрватске поново долазе жене, деца и стари. Под Недићевом владом је организован Комесаријат за избеглице, који је водио озбиљне евиденције и дан-данас постоје картони о свима који су дошли.

Срби беже и са Косова, окупатори их исељавају и из Војводине…

Преко комесеријата за избеглице сви су добијали помоћ у вешу, гардероби, смештају. Велики број људи сместио се и код родбине по селима. И то није све, фашистичка Немачка окупирала је Словенију и десет хиљада Словенаца депортовала за Србију“, каже Душица Бојић.

Србија је била уочиште Србима преко Дрине за време Другог светског рата, али и деведесетих.

Душица Бојић објашњава да су у Србију тада у великом броју стизали и Хрвати и Муслимани и остале народности. Они бораве у Србији од десет до месец дана и више, док не добију папире од међународног Црвеног крста или УНХЦР-а да би се иселили у друге земље: „Тај транзит није класичан, него представља озбиљно избеглиштво и других народа у Србији. У Србији у једном моменту крајем деведесетих ми смо имали скоро милион избеглица и 640 колективних центара, плус оне који су се сами снашли“, каже Душица Бојић.

Ипак, није се Србија баш увек домаћински понашала према својим избеглицама. После пада Крајине, Србима из Хрватске који су данима путовали на тракторима, нису били отворени улази у Београд.

Душан Шашић је из Лике 12 дана путовао на трактору до Београда: „Кад смо дошли, тога јутра кад је требало ићи, иду санитет, полиција, кола и каже: ‘Иде се за Косово, у Митровицу’. То смо добили обавјест од кола покретних са камерама. Ја велим жени: „Ја доље не идем“!

„Избјеглицама није добро никуда, несретни су, а и тамо нису примљени баш душом и срцем. Мог нећака полиција регуларна је ухапсила у лето 1995. не Аркановци, како оно причају, и на аутобус, и право у Крајину, ту се скупили, ајде да се ратује право тамо у мазин“, каже Драган Хинић, избеглица из Лике.

И ових дана поново су избеглице у Србији и њихов прихват може послужити као узор свим суседним државама. Додуше, нове избеглице и мигранти су овде само у пролазу. Ако се пак то промени, нови тест емпатије пред Србијом тек предстоји.

Тагови: Грци, Избеглице, Руси, Срби