ОВДЕ СУ ГИНУЛИ НАЈБОЉИ СИНОВИ СРБИЈЕ: На данашњи дан почела је битка на Кошарама!
Генерали Небојша Павковић, Владимир Лазаревић и Радојко Стефановић (фото: vostok.rs)
Текст приредили:
Небојша Павковић, генерал-пуковник у пензији
Бошко Антић, контраадмирал у пензији
Напад копнених снага агресора на територију СР Југославије почео је деветог априла 1999. године, на фронту између ка раула „Кошаре“ и „Морина“. Ове карауле налазиле су се у зони одбране 53. граничног батаљона, која се простирала, на западу од тромеђе на планини Богићевици до Карауле Ликен, на истоку, у дужини од 70 километара. Овако велику зону браниле су две граничне чете, са посадама на девет сталних караула: „Генерал П.Илић“, „Кожњар“, „Кошаре“, „Морина“, „М. Бојиновић“, „Дева“, „Ћафа Прушит“, „Годен“, „Д. Радановић“ и „Ликен“, и на три летње карауле: „Бошко Жиловић“, „Ђеравица“ и „Маја Чобан“.
Караула „Кошаре“ налазила се на обронцима Јуничке планине, на брдско-планинском, пошумљеном и испресецаном, терену, неповољаном за одбрану, и надвишавали су је висови на територији Албаније. Сама зграда налазила се на надморској висини од 1.060 метара, удаљена од око 250 метара од граничне линије. Најзначајнији објекат у систему одбране Кошара био је објекат Раса Кошарес, највиша тригонометријска тачка, са надморском висином 1.385 метара. У тактичком смислу, са овог објекта се могла осматрати комплетна гранична линија, у дужини од седам километара, и део подручја на територији Албаније. Такође са Раша Кошареса се могла вршити ватрена подршка минобацачима и противавионским топовима, јединицама на објектима Маја Глава и Глава, али и на било којој другој тачки у рејону одбране Карауле „Кошаре“.
У време почетка агресије на Караули „Кошаре“ било је 120 војника граничара и седам старешина, а у њиховом саставу било је осам војника из минобацачког одељења 82 мм из састава Другог моторизаваног батаљона 125. мoторизоване бригаде. Људство није било у објекту, већ распоређено на положајима одбране у зони од око седам километара, колика је била зона одбране Карауле.
Прва борбена група јачине 25 граничара, под командом старијег водника Мирка Мајкића, била је на десном крилу у рејону Шабанове ливаде. Друга борбена група, јачине 15 војника са ПАТ 20 мм, под командом водника Далибора Живковића била је на објекту Раша Кошарес. Трећа борбена група, јачине 15 војника, под командом Саше Радојевића, била је у рејону објекта Глава. Четврта борбена група, јачине 20 војника, под командом Ивана Васојевића Јагуара била је на објекту Маја Глава. Одељење минобацача са командиром Владаном Аврамовићем било је у рејону Карауле „Кошаре“. Пета борбена група – јединица за интервенцију, јачине 30 војника, под командом командира Карауле Дејана Агочевића и заставника Драгољуба Стојанова, била је у потоку Гуша, 400 метара од Карауле „Кошаре“.
Војници у свим борбеним групама били су наоружани, поред личног аутоматског оружја, и митраљезима, зољама, снајперима и минобацачима 60 мм.
Положаји наших јединица били су утврђени, са заклонима који су били повезани рововима и саобраћајницама, са пушкарницама и подгрудобранским склоништима, за заштиту људства од дејства артиљерије и авијације. Иза положаја била су израђена склоништа, за смештај, одмор и заштиту људства, до којих су војници долазили саобраћајницама.
Непосредно по напуштању објакта Карауле „Кошаре“, војници су упознати са могућом агресијом НАТО на СР Југославију и са задатком одбране државне границе и положаја одбране.
На основу обавештајних података, према Караули „Кошаре“, непосредно пре напада, биле су распоређене четири бригаде тзв. Ослободичаке војске Косова: 131, 132, 133. и злогласна 138. бригада „Црни орлови“, под командом Агима Рамаданија, као и одред муџахедина са око 300 бораца. Укупно са око 5.000-6.000 људи.
У другом ешелону биле су распоређене јединице војске и полиције Албаније, у рејонима око Тропоје и Бајрам Цурија, еквивалента 3.000-5.000 људи.
Командант 125. моторизоване бригаде, пуковник Драган Живановић је у 5.15 часова, 9. априла, реферисао команданту Приштинског корпуса, генералу Владимиру Лазаревићу, а овај команданту Треће армије, генералу Небојши Павковићу, да је у 4.00 часова са територије Албаније, из правца Тропоје, отпочео напад копнених снага коме је претходила јака артиљеријска припрема од стране Оружаних снага Албаније и да су артиљеријске ватре наводили хеликоптери НАТО-а.
Јака артиљеријска припрема прво је почела по рејону Карауле »Морина», у 3.00 часа и трајала је до 4.00 часа. За то време, у рејону Карауле «Кошаре» ватра је отварана повремено, због чега су јединице 53.граничног батаљона и Борбене групе 3/ 125. моторизоване бригаде одмах поселе полажаје за одбрану.
У то време главне снаге 125.моторизоване бригаде интензивно су, после завршених противтерористичких борби, вршиле довођење и поседање додељног рејона одбране.
За то време командовање јединицама у рејону Кошара и Морине, по наређењу команданта Корпуса генерала Лазаревића вршила је Командна група Приштинског корпуса, која се из Ђаковице пребацила у село Батуша. Потпуковник Горан Јевтовић успео је да, након рањавања пуковника Синише Трајковића, да одржава везу на симплексном каналу „15“ (све друге радио и остале везе су потпуно ометана од стране НАТО) са командом 53. граничног батаљона и преко заменика команданта, мајора Драгутина Димчевксог, али и командира борбених група 53. граничног батаљона, размењивао информације о стању на државној граници, командовао јединицама током борби и извештавао команду Приштинског корпуса.
Војници граничари у заседи на објекту Глава, уочили су покрет јачих пешадијских јединица према Караули „Кошаре“, камену Ц-4 и објекту Раша Кошарес и о томе известили предпостављену команду.
Уствари, док је трајала ватра по Караули «Морина», Шиптарске терористичке снаге су извршиле подилажење према Караули «Кошаре“ и тако покушале да заварају наше јединице.
Главне снаге агресор је усмерио на правцу Тропоја – село Герај – Кошаре, уместо како је Команда Приштинског корпуса процењивала на правцу Тропоја – Морина – село Поношевац. Тиме је постигуто изненађење на тактичком нивоу, јер је агресор на правцу Морине изводио демонстративни напад, у циљу обмањивања наших снага, а главне снаге ангажовао на помоћном правцу.
Након дејства у рејону карауле Морина, агресор је, без артиљеријске подршке, напао наше граничаре на објекту Маја Глава и код граничног камена Ц4, а дејствовао по објекту Раса Кошарес и тт. 1.385 жестоком минобацачком и ватром артиљерије са територије Албаније.
На Маја Глави код, граничног камена Ц4, граничари под командом командира водника Ивана Васојевића храбро су прихватили први налет терориста и нанели им велике губитке.
Положаји на Раса Кошаресу непрекидно су гађани јаком артиљеријском и прецизном минобацачком ватром. Том приликом уништен је противавионски топ 20 мм и минобацач 60 мм и рањен војник Срђан Планић.
Након прекида минобацачке ватре терористи су кренули у напад, позивајући наше борце да се предају, гарантујући им живот.
На објекту Глава, од граничних камена Ц3/4 до Ц3/6, граничари Борбене групе, којом је командовао водник Саша Радојевић, на добро утврђеним и маскираним положајима, спремно су дочекали први напад терориста и нанели им велике губитке. Група граничара, са десетаром Шарцем, изненадили су терористе, који нису знали за њихов положај, и ватром, са блиских одстојања, одбили први напад помахниталих терориста и прихватили борбу, наносећи им велике губитке.
Бoрбена група за интервенцију, коју је после рањавања заставника Драгољуба Стојанова преузео десетар Милан Пантовић, са Карауле „Кошаре“, из рејона потока Гуша, пребацила се на положај код старе Карауле „Боро Вукмировић”, а минобацачко одељење 82 мм било је на ватреним положајима у непосредној близини Карауле, под командом водника Владана Аврамовића. Ово одељење подржавало је граничаре код граничног камена Ц-4 и у рејону објекта Глава. У близини Карауле налазила се и митраљеска група војника Жељка Миљковића.
На Фронту напада, ширине око 10 километара, у првом ешелону агресор је ангажовао око две бригаде Шиптарских терористичких снага, око 3.000 до 5.000 терориста, а по дубини у рејону село Папај – Тропоја – село Вице Дољи уочена је већа групација терориста.
На рејон Карауле «Кошаре», на фронту ширине око седам колометра, од објекта Маја Глава – гранични камен Ц-4 – Караула «Кошаре» – гранични камен Ц-3/4 и Раша Кошарес (тт 1.385), агресор је ангажовано око 1.500 – 2.000 терориста, међу којима је било и око 300 муџахедина. У другом ешелону било је око 3.000 до 4.000.
Најјаче нападе агресор је усмерио на правцима село Љукај – Маја Глава – објекат Шкоза, око 500 до 1.000, село Падеж – Караула „Кошаре“ – Опљаз – село Кошаре, око 500 до 800, и село Падеж – Раша Кошарес, око 1.000 до 1.500 људи.
За време напада авијација је гађала и јединице по дубини, на положајима око села Јуника и Поношевца и објекта Чабрат.
Правац, преко Кошара, на коме су нападале главне снаге агресора, био је ограниченог капацитета, на коме је отежано кретање због стрмих и пошумљених падина Јуничке планине и због снега који је достизао и до једног метра. Због тога је дошло до велике концентрације терориста, који нису могли да остваре дубље продоре на територију Космета и да изводе маневрисање по фронту, па су се нагомилали испред предњег краја наше одбране.
Граничне јединице 53. граничног батаљона, су поред задатка одбране државне границе, биле и у улози Предњег одреда 125. моторизоване бригаде нису биле изненађене изведеним нападом, већ сазнањем да је агресор најјаче снаге ангажовао у рејону Карауле „Кошаре“.
Око 08,00 часова са командног места Командне групе Приштинског корпуса у Ђаковици на Караулу Кошаре кренули су пуковник Синиша Трајковић и потпуковник Драган Томић и успели да се пробију на саму граничну линију. Одмах по доласку рањен је пуковник Синиша Трајковић, помоћник команданта Приштинског корпуса за обавештајне послове, који је приликом транспорта у санитетску станицу изгубио пиштољ и радио уређај, кога су се убрзо затим дочепали терористи.
На објекту Маја Глава, код граничног камена Ц-4, граничари са командиром Иваном Васојевићем успели су да у првом налету,одбране положаје и врате терористе на полазне положаје. Међутим уследили су још јачи напади и концентрично дејство артиљерије.
Граничари су успевали да се одбране, али око поднева им је почела да нестаје муниција. Због тога, али и због прекида везе са Командом, водник Иван Васојевић је у 13.00 часова одлучио да повуче Борбену групу на резервни положај у рејону Опљаза.
Пошто је ситуацја на објекту Маја Глава постајала све тежа и драматичније потпуковник Горан Јевтовић наредио је командиру Ивану Васојевићу да се повуче на резервни положај, у рејону Опљаза, како би сачувао људе и припремио за одсуднију одбрану.
Због прекида веза између јединица, ситуација на објекту Маја Глава је била нејасна, Због чега је заменик команданта 53. граничног батаљона, мајор Драгутин Димчевски, око 16.00 часова одлучио да на Маја Главу пошаље водника Владана Аврамовића са 25 бораца. Када се група пробила до овог објекта, тамо нису затекли никога осим трагова борби и разбацане опреме. И код осматрачнице ситуација је била слична па је водник Владан Аврамовић наредио да се поседну положаји и организовао кружну одбрану, овог значајног објекта.
Ситуација и на објекту Глава, који је био на око 50 метара од граничне линије, постајала је све драматичнија због јаке артиљеријске ватре и непрекидних напада терориста. Међутим, војници граничари са водником Сашом Радојевићем наставили су да пружају отпор терористима и упорно су бранили овај објекат.
У рејону Карауле „Кошаре“, због јаке артиљеријске ватре и неповољног положаја, наши граничари напустили су положаје око саме зграде Карауле и на државној граници и посели повољније положаје око ње, што није утицало на општи тактички положај.
То су искористиле Шиптарске терористичке снаге и успеле су да заузму положаје на око 100 метара на објекту Маја Глава и да се приближе нашим граничарима.
После извлачења граничара у рејону Опљаза, после одмора, командир Иван Васојевић организовао је противнапад у циљу повраћаја изгубљених положаја на објекту Маја Глава. Без одобрења потпуковника Горана Јевтовића, после изненадне ватре са блиског одстојања, јединица је успела да нанесе велике губитке терористима и да заузме положаје на северним падинама овог објекта. Међутим, убрзо затим терористи, подржани снажном ватром артиљерије, успели су да поврате положаје.
По наређењу потпуковника Горана Јевтовића водник Николић, референт за позадину у 53. граничном батаљону, извршио је попуну муницијом и храном Васојевићеве јединице.
На објекту Раша Кошарес Шиптарске трористичке снаге су успеле да овладају простором од око 300 метара, од граничне линије, где су заустављене упорном одбраном наших граничара.
Према извештајима, који су стизали из јединица, у првим редовима, заједно са терористима, нападали су и плаћеници, црнци, специјалци са зеленим береткама и муџахедини, који су деловали као дрогирани.
Граничари су их пуштали да приђу на домет ручних бомби а затим би им, изненадном ватром са блиских одстојања, наносили велике губитке.Најтежа ситуација је била на објекту Раша Кошарес, који је бранила група наших граничара под командом водника Далибора Живковића. Наоружани пушкама и противавионским топом, граничари су успевали да крајњим напорима одбијају узастопне нападе око 500-1.000 терориста, који су, дрогирани, упорно јуришали, не марећи за губитке.
Да би подржали терористе, авијација је појачала ударе по објекту Раша Кошарес (тт 1.385), због чега су наше јединице биле принуђене да се повуку у рејон Мусине куће и на објекте Шабанове ливаде и Опљаз. У 11.00 часова терористичке снаге су заузеле најважније позиције на објекту Раша Кошарес. Наши војници покушавали су да поправе тактички положај и поврате изгубљене положаје, али врх објекта нису успели да поврате.
Због великог интезитета борбених дејстава на самој граничној линији и делимичног прекида везе дошло је до нејасне ситуације на којим положајима се налазе наше снаге,због чега наша артиљерија није смела да оствари дејство да не би наносила губитке властитим снагама. Подршку јединица, на линијама сукоба, пружале су минобацачка чета 120 мм Другог моторизованом батаљона са ВП село Батуша, ватром је руковадио са осматрачнице на Шкози поручник Марић Горан и вод минобацача 82 мм из Прве чете Другог батаљона са ВП из села Кошаре, ватром је руководио водник Милев Аца, а остале јединице имале су подршку са ватрених положаја који су били у борбеном распореду својих јединица.
Подршку јединица, на линијама сукоба, пружале су минобацачке јединице са Подршку јединица, на линијама сукоба, пружале су минобацачке јединице са ватрених положаја, који су били у борбеном распореду јединица. Артиљеријске јединице (Бригадна артиљеријска група „125“, Корпусна артиљеријска група „2“ и Армијска артиљеријска група „3“) дејствовале су по јединицама агресора на дубини територије Албаније.
Због настале ситуације, командант Приштинског корпуса, генерал Владимир Лазаревић, издао је наређења за стабилизацију одбране државне границе и наредио да се на Караулу „Кошаре“ упуте чета из састава Батаљона Војне полиције Прве армије, Вод борбених возила БОВ-3 и Стрељачки вод из састава Другог батаљона 125. моторизоване бригаде.На Караулу «Кошаре» кренули су и команданти 53. граничног батаљона. мајор Душко Шљиванчанин, и 125. моторизоване бригаде, пуковник Драган Живановић, да са начелником Штаба Приштинског корпуса, пуковником Велибором Живковићем, пуковником Миланом Котуром, начелником пешадије, и потпуковником Гораном Јевтовићем, оперативцем у Команди Приштинског корпуса, формирају Истурено командно место у селу Батуша.
Команданту 125. моторизоване бригаде је наређено је да преузме команду над свим снагама у рејону Кошара, да стабилизује одбрану, ,,увеже“ све јединице и подршку артиљерије, под јединствену команду и да једну чету минобацача 120 мм хитно пребаци ближе Караули „Кошаре» ради непосредне подршке наших јединица.
И јединица за интервенцију 53. граничног батаљона, под командом мајора Душка Шљиванчанина, успела је да се пробије у близину Карауле „Кошаре“ и да из покрета прихвати борбу са терористима, у рејону објекта Глава.
Друга јединица ојачања, из састава Батаљона Војне полиције Прве армије, под командом мајора Иличић Ђурице, из села Батуша, са официрем за везу, успела је да се пробије до објекта Глава и одмах је уведена у борбу..
Са Карауле Кошаре, око 11,00 часова, командант 53. граничног батаљона, мајор Душко Шљиванчанин, кренуо је у село Батуша да би прихватио чету Војне полиције. Међутим упао је у заседу Шиптарских терористичких снага, у којој је, одмах од снајперског метка, погинуо његов возач, војник Стојановић Мирослав, а он био теже рањен. Успео је да се извуче из заседе и стигне у село Батуша. Због настале ситуације интервенисао је Вод војне полиције, који је кренуо према Караули и из покрета разбио групу терориста, који су напали мајора Душка Шљиванчанина, а затим стигао у састав граничара.
Драма се наставила у 16.30 часова када је командир Карауле „Кошаре“ водник прве класе Дејан Агочевић, кренуо за муницију у село Батуша са три БОВ-3 и у току покрета непосредно у близини Карауле нагазио на противтенковску мину коју су на путу псотавили терористи.
Његово возило је у 17.00 часова налетело на противтенковску мину при чему су Агочевић, три војника и потпоручник Петар Мишић, од силине експлозије испали из возила. Командир Дејан Агочевић, тешко рањен пао је у шуму, па га остали нису пронашли, а рањеног потпоручника Мишића је посада трећег БОВ-а превезла до села Батуша.
У том тренутку процењено је да се у шумама Јуничке планине налазило око 100 до 150 терориста, опремљених бестрзајним топом, и противоклопним оруђима „Амбруст“ који су угрожавали безбедност комуникације. Због угрожености пута, од села Батуша до Карауле „Кошаре», мајор Драгутин Димчевски одлучио је да обезбеди проходност и тај задатак поверио командиру чете, капетану Микици Ковачевићу.
После повлачења наших војника са објекта Раша Кошарес, по њему је дејствовала наша артиљерија и нанела велике губитке терористима, који, су побегли са неких позиција, са којих су угрожавали наше јединице, на објектима Маја Глава и Опљаз. Међутим још увек су држали доминантне положаје на овом значајном објекту.
У току овог дана рањен је и пуковник Синиша Трајковић, помоћник команданта Приштинског корпуса за обавештајне послове, који је дошао са Истуреног командног места Приштинског корпуса у Ђаковици, да помогне у стабилизацији стања на државној граници.
Први извештај о догађајима на државној граници код карауле Кошаре послао је потпуковник Горан Јевтовић са Истуреног командног места Приштинског корпуса у Ђаковици. Поред осталог у извештају је било написано: „Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити“.
О почетку агресије копненим снагама, команда Приштинског корпуса је известила команду 3.Армије.
Одмах по формирању Истуреног командног места у селу Батуша, група, оперативаца под командом потпуковника Горана Јевтовића, приступла јее припреме припреми за израду „Одлуке за извршење противнапада“ у циљу избацивања терориста са наше територије.
До поноћи, напади Шиптарских терористичких снага су престали, а ситуација у рејону Кошара се стабилизовала. Заузети положаји на објекатима Раша Кошарес и Маја Глава били су у рукама терориста.
Током ноћи, осим спорадичних дејстава није било већих напада на положаје наших јединица.
Погинули су: Поповић Радосава Никола, рођен 1979. у Новом Пазару, војник из 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, од дејства тзв. Ослободилачке војске Косова у рејону села Батуша–Кошаре, код Ђаковице; Стојановић Миодрага Мирослав, рођен 1978. у Лесковцу, војник из 53. граничног батаљона, од дејства тзв. Ослободилачке војске Косова бранећу Караулу „Кошаре“, код Ђаковице.
