ОВАКО ЈЕ БОРА ЂОРЂЕВИЋ ГОВОРИО ЗА „ИСКРУ“: „Неки момци су добри, Неки момци су лоши. Која од те две сорте је убила дете на ноши? Ето зато, нећу у НАТО.“

Легендарни српски рок музичар и песник Бора Ђорђевић преминуо је јуче у Љубљани у 72 години. Пре шест година, 2018. Бора Ђорђевић добио је за своје песничко стваралаштво Велику награду „Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт у Андрићграду. Бора Ђорђевић тада је дао велики интервју Искри који данас поново, са пијететом и поштовањем према великом музичару и пре свега великом човеку поново објављујемо.

– Не бих се превише бавио политиком, али неопходно је да се не мења устав. Важно је да остану Косово и Метохија у преамбули српског устава, тј. да остану део Србије, па можемо да се тешимо као што се Кинези теше Тајваном.

 

Ово у ексклузивном интервјуу за „Искру“ каже Бора Ђорђевић, песник и музичар, овогодишњи лауреат „Велике награде „Иво Андрић“ која му је уручена јуче, на свечаности у Андрићграду.

 

Колико је за вас значајна ова награда која носи име Иве Андрића, а коју вам је, као један од чланова жирија, доделио и Емир Кустурица?

 

Више него значајна. Ова награда је мени лично најважнија и сматрам је круном своје каријере. Наравно, наставићу да пишем и даље. (смех) Замислите само какав је то стимуланс добити награду која носи име Иве Андрића, а уручена на Светог Саву, од стране тако квалитетних људи. То је награда оне добре, поштене и паметне Србије.

 

Како коментаришете изјаву великог Матије Бећковића који је рекао да се Бора Ђорђевић на енглеском каже Боб Дилан и колико вам значи то што је баш Матија рецензент ваше јубиларне десете књиге „Пусто острво“?

 

Један од мојих учитеља је свакако Матија Бећковић и било ми је непријатно да један великан попут Матије тако хвали моју књигу.

 

Како вам се чини српска култура данас?

 

Када погледате ове ријалитије данас, онда видите где смо. Дотакли смо дно.

 

Има ли нам спаса?

 

Па има. Када млади песници престану да пишу песме на мобилном телефону и врате се на папир и оловку, биће спаса.

 

Има ли за поезију живота ван поетских вечери и ван музике, с обзиром на то да се збирке песама продају мање него икад?

 

Нисам сигуран. Сећам се када сам објавио своју прву збирку, а то је било много давно, она је продата у преко сто хиљада примерака. Данас сам пресрећан ако се прода пет хиљада. Опет, утешно је да је збирка песама „Шта је песник хтео да каже“ продата у преко тридесет хиљада примерака. Не очекујем ја неке велике тираже. Мој колега, такође добитник ове награде, кинески писац Ју Хуа, своје књиге продаје у скромном тиражу од десет милиона примерака. (смех) То је недостижно за нас, па ћу бити веома срећан уколико ова књига достигне цифру од петнаест хиљада примерака.

 

Да ли је, у вашем случају, музика већа страст од поезије? Тачније, да ли се овим бавите јер желите да људи чују вашу музику, или је то само добар начин да своје текстове приближите публици?

 

Заиста не бих одвајао музику и поезију, јер се никада не зна шта ће бити компоновано.

 

Пре вас, за „Искру“ је интервју дао Пеца Поповић, неко рече да је он ваш брат, и том приликом Пеца је изјавио да би ваши текстови, када би их неко превео на енглески, били веома важни и истакао је да су они генијални за разлику од „Битлса и Стонса чије су песме са првих албума чисте бесмислице“!

Тим текстовима је почео рокенрол, али код нас је специфична средина. Међутим, морам рећи да смо ми негде средином осамдесетих година били трећа светска сцена. Испред нас су били Енглеска и Америка, или обратно, па онда бивша Југославија.

 

Ово нас доводи до питања да ли је ваша поезија превођена на енглески и да ли сте имали неке реакције из земаља тог или неког другог говорног подручја?

 

Превођена је. Дешавало се да, кад год неко залута на наш концерт у Америци, Аустралији или било где ван Србије, дође после концерта и каже: „Знате шта, ја нисам разумео ни реч, али ово је феноменално.“ Ствар је у томе да ти људи осећају енергију и емоцију које носимо са собом. Иначе, на Сорбони је један дипломски рад за тему имао моју поезију. Поједини људи су, захваљујући нама, учили српски језик. Пре неко дан сам разговарао са једним свештеником, иначе Пољаком, који је рекао да је због мојих текстова почео да учи српски.

 

С обзиром на то да тиражи данашњих „носача звука“, како их називају, нису толики као пре 20-30 година, али су концерти знатно бројнији, да ли је то боље по бендове или не? Шта више доприноси популаризацији бендова?

 

Мислим да није боље. Некада су управо носачи звука доносили велики новац, јер су се продавали у огромним тиражима. Сада је дискографија мртва, јер свако може да притисне дугме и да скине неку песму. То је разлог зашто данас имамо велики број синглова који се објављују електронским путем, што још увек није законски регулисано у смислу заштите права. Тренутно се приходи своде на наплату ауторских права, оно што се врти по радио станицама, и од концерата. Светски бендови се поново састављају и обнављају да би свирали што више концерата.

 

Сазнали смо да је 2017. година прва у историји, од настанка рокенрола, да је он на четвртом месту по популарности. Испред њега су реп, нови ритам и блуз и латино музика. Да ли је рокенролу потребно више добрих текстова или више добре музике?

 

Потребно је више медијске пажње. Евидентно је да нема довољно добрих аутора, док имамо заиста сјајних свирача. Предуслови постоје. Публику имамо, али би било добро када би се ауторима поклонила већа медијска пажња. Овако су људи гладни задруга, парова, и тих глупости.

 

Шта мислите о тренутној ситуацији на Косову и Метохији?

 

Не бих се превише бавио политиком, али неопходно је да се не мења устав. Важно је да остану Косово и Метохија у преамбули српског устава, тј. да остану део Србије, па можемо да се тешимо као што се Кинези теше Тајваном. Једна ситуација је de facto, а друга ситуација de iure. Увек може да остане de iure , па да ми никад не признамо Косово, па ће бити као што Кинези никада нису признали Тајван, али Тајван de facto постоји.

 

У чему видите излаз из овог лудила у које је запао свет, а и Србија заједно са њим?

 

Да ли постоји излаз не знам, али га не видим. То лудило је узело маха. Уосталом, говорио сам песму Када је жири рекао да рокенрол нема толики утицај, рекао сам да има поезија која је његов саставни део. Тако кад ме људи питају о уласку у НАТО, ја им кажем песму:

 

„Неки момци су добри

Неки момци су лоши.

Која од те две сорте

је убила дете на ноши?

Ето зато, нећу у НАТО.“

 

(Објављено: 28. јан 2018. на порталу ИСКРА)