Од недеље, 15. марта, па у наредних шест недеља, ЕУ је забранила извоз медицинске опреме ван Уније. Саопштила је то председница Европске Комисије (ЕК), Урсула фон дер Лејен, истичући како забрана важи за целу територију ЕУ како би задржала довољних залиха унутар блока. Остатак Европе у који се зараза коронавирусом прелила управо из ЕУ, тако неће моћи да рачуна на респираторе, маске, рукавице, заштитну одећу…

Као да вирус зна за границе, чланице ЕУ, кандидате за чланство и као да је могуће спречити да људи циркулишу. Уосталом у ту исту ЕУ су се вратили сви они који су у Србију донели коронавирус.

Што је још тужније, до забране је дошло само два дана након што је Кина, на позив за помоћ из Италије, одлучила да тој чланици ЕУ пошаље велику помоћ у виду два милиона маски, око 10.000 респиратора, као и 20.000 заштитних одела, заједно са 50.000 тестова за детекцију корона вируса.

Европска унија пала на испиту

Не чуди зато што је у ситуацији када је Европска унија, оглашавањем председнице ЕК, пала на најважнијем испиту, председник Србије Александар Вучић затражио помоћ Кине. Само дан касније, већ у понедељак су стигли тестови за откривање присуства коронавируса.

После свега се поставља питање у којој мери је отрежњујућа спознаја о непостојању солидарности ЕУ којој тежимо и Вучићева оцена да је та европска солидарност била само „бајка на папиру.“

Аналитичар Александар Павић каже да је већ одавно јасно да је цела та митска прича о ЕУ маркетиншка.

„Све време то је прича о најмоћнијим земљама ЕУ и њиховом интересу. Једноставно, крили су се иза ЕУ. На првом месту Немачка која је иза ЕУ, тог такозваног највећег мировног пројекта свих времена, ширила свој утицај у целој Европи. Видело се још 2015. на питању мигрантске кризе када су почеле да пуцају те наводне заједничке вредности које треба да везују ЕУ, па и солидарност“, објашњава Павић за Спутњик.

Он подсећа да се немачка канцеларка када је позвала мигранте да дођу није обазирала на то како ће то да погоди неке друге земље и никог није питала за мишљење. Сада када је у кратком року стигла криза још већа од мигрантске, види се да те солидарности у ствари нема, да свако, што је и природно, гледа свој интерес.

Распршиле се илузије

По оцени Павића, добра страна ове кризе је да су се распршиле илузије и да зато мора да дође до отрежњења и промена политике у односу на оно што је реалнст.

Он у потезу ЕУ види тачку која мора да означи преиспитивање наше политике да Европа нема алтернативу.

„Шта нас чека у будућности ако је на оваком случају ЕУ која вас наводно хоће пала на испиту и отприлике рекла – сналазите се. Шта ће да буде сутра када буде нека нова криза, а биће их, из тога ће да се изроди економска криза на првом месту“, пита се Павић.

По оцени овог аналитичара, треба да учимо од Русије и Владимира Путина који упркос провокацијама Запада он те земље назива партнерима, чак не одговарајући ни на увреде и стрпљиво и полако гради позицију за сопствену земљу.

Нема никаквог разлога да се ми сада дуримо јер би, како каже, то било контрапродуктивно.

„Треба да их јавно уважавамо, као што то ради Русија која, међутим, тачно знашта треба да ради и шта су јој црвене линије“, истиче Павић.

Знамо на кога можемо да се ослонимо

После коронавируса неће ништа бити исто, а свет ће, како каже, трајно бити дестабилизован.

„Ми морамо да имамо црвене линије. То не значи да морамо свима да их саопштимо и није ни добро да их свима саопштимо јавно. Али, они који треба да знају морају да знају шта су црвене линије испод којих се не може ићи. Ако немате црвене линије ви себе отварате не само за уцене него и за могућу агресију“, закључио је саговорник Спутњика.

А уз то шта су нам црвене линије, Павић додаје да морамо да знамо и ко су нам пријатељи, ко непријатељи, на кога можемо да рачунамо, на кога не.

Он подсећа на ширење сарадње Кине са Србијом у последњих 10 година, напомињући да је она овде дошла са својим улагањима без условљавања, уцењивања и наравно без икаквих санкција, без свега онога што је ЕУ примењивала.

Павић уз то истиче да је већина чланица ЕУ учествовала у бомбардовању Србије 1999. и да свако ко је разочаран најновијим поступком Брисела не живи у реланом свету.