Пре тачно 80 година, ујутру 6. априла 1941. године, Београдом су „јаукале“ сирене за ваздушну опасност, а бука мотора стотина немачких авиона најавила је разарање града.

Чувени аутобус фирме „Крстић и син“ из филма је измишљен, али може да буде симбол, јер завршава у диму и пламену, као и град у који је кренуо.

Према неким подацима, престоница данашње Србије бомбардована је 44 пута у историји. Због неких рушевина у граду, које су видљиве као последица новијих бомбардовања, можда нам није толико тешко да схватимо да су улице којима данас ходају милиони људи тог кобног пролећа 1941. изгледале потпуно другачије.

Међутим, праву слику о догађајима током Априлског рата није лако замислити, јер је прошло много времена, измењале су се идеологије, а када је реч о конкретној слици – само бомбардовање није забележено на видео-снимцима, иако су се у неким документарним филмовима снимци других акција приказивали као аутентични снимци бомбардовања Београда.

Допринос заокруживању погледа на уништење града 1941. године пружа књига „Битка за Београд – април 1941“ Александра Огњеновића и Ђорђа Николића у издању Службеног гласника.

Зашто је 6. април гурнут у заборав

Аутори сматрају да смо заборавили 6. април и да би тај дан неки други народи обележавали као „Христово васкрснуће“. Они постављају питање не зашто се бомбардовање десило, већ зашто је гурнуто у заборав?

Душан М. Бабац у предговору књиге истиче да је до данас остала искривљена слика о Априлском рату, да је Југословенска војска била застарела и заостала ригидна институција.

Када се говори о учинку југословенских ваздухопловаца у одбрани неба, додао је да би то требало поредити са искуствима Пољске, Француске, па чак и чувеног РАФ-а у првој фази рата.

Сматра да је међу официрима и војницима много оних који заслужују почаст и који су неправедно заборављени.

„Њихова борба није била бесмислена, они су у њу уложили све и положили своје животе на олтар слободе. Њихове кости нису у блиставим маузолејима и гробницама. Мање-више, сахрањени су тамо где их је задесила смрт“, написао је Бабац.

Имена која недовољно често помињемо

А ко су хероји одбране Београда који су 6. априла полетели у сусрет немачким авионима?

Нажалост, њихова имена данас мало ко зна. Чак и кад ходају Земунским кејом и кад пролазе поред Споменика пилотима браниоцима Београда, људи често не знају шта он представља, а дешавале су се и крађе бронзаних слова.

У књизи „Битка за Београд – април 1941“ стоје биографије 11 погинулих пилота са фотографијама. То су: Милош Жунић, Михо Клавора, Живица Митровић, Душан Боричић, Јован Капешић, Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић, Карло Штрбнек, Милутин Петров, Миливоје Бошковић, Владимир Горуп. Ту је и списак шесторице рањених.

За одбрану Београда била је задужена елитна јединица – Прва ваздухопловна ловачка бригада, посебно њен 6. ловачки пук са базом на Аеродрому „Београд“ у Земуну.

Шестог априла, пук је имао 43 ловца „месершмит БГ 109Е-3А“, као и шест авиона југословенске производње „рогожарски ИК3“. Међутим, неки авиони су били оштећени и на поправци, па бројно стање треба узети с одређеном резервом. У књизи се наводе подаци и о одређеном броју авиона на другим аеродромима и јединицама.

С друге стране, била је немачка 4. ваздухопловна флота, укључујући команде Грац и Арад са укупно око 500 авиона. Озбиљна упозорења о нападима стизала су од обавештајних официра у градовима Европе и најављивала су сигуран општи напад на Краљевину Југославију.

За време Априлског рата, пук је имао око 300 авио-полетања са непознатим бројем часова лета. Међутим, и поред жртава и великог залагања пилота, најгоре се није могло спречити, истичу Огњеновић и Николић.

Немачке бомбардерске формације су увек биле штићене великим бројем ловаца, али југословенски пилоти се нису плашили да уђу у борбу. У појединим ситуацијама однос снага у ваздуху био је чак 10:1 у корист непријатеља.

Упркос томе, југословенски пилоти успели су да оборе знатан број немачких авиона 6. и 7. априла. Не зна се тачно колико, али се број процењује између 40 и 50, зависно од извора.

Колико је Београд био разорен

Последице бомбардовања Београда биле су катастрофалне. Град дуго није могао да се опорави, а питање је да ли иједно место може да превазиђе толико разарање. Конкретни подаци о обиму штете су различити у зависности од извора.

Аутори књиге „Битка за Београд – април 1941“ истичу да се често чује питање шта је истина о бомбардовању Београда – „делимично проучени извори не могу да дају потпун одговор, нарочито када је у питању број жртава“.

Каже се и да се највероватније до тачних података никада неће ни доћи. Према подацима Комуналног предузећа за погребне услуге Београда, од априлског бомбардовања на Новом гробљу је сахрањено 2.007 особа (646 идентификованих жртава и 1.361 неидентификована). Непознат број погинулих остао је испод рушевина.

Значајан документ који пружа одређене податке је званичан извештај о бомбардовању пуковника Тусена, војног аташеа при немачком посланству у Београду.

Он је на почетку извештаја истакао да „ваздушни напад на Београд није био толико везан за војне операције, колико је управо имао за циљ да паралише главни град земље као седиште централних власти и да становништво стави под морални притисак“.

Према подацима из тог извештаја, број мртвих, према подацима градске управе, износи 4.000, од чега је половина закопана. Међутим, аутори књиге примећују да је број вероватно дат оријентационо, јер је акт сачињен док су радови на ископавању били у току.

Град који је остављао слику пустоши

Пише и да је Београд бомбардован малим запаљивим бомбама, разорним бомбама лаког и средњег калибра и падобранским минама.

„Свима који су га тих дана видели, Београд је остављао слику пустоши. Град је био тешко разорен. Бомбардовањем је била захваћена читава градска територија, само што је због густине насељености више страдао центар, на који је и бачена велика количина експлозива. Преко своје обавештајне мреже непријатељ је располагао сталним обавештењима о свим објектима у граду, које је прецизним погоцима уништио“, наведено је.

У књизи су приказане фотографије разрушених објеката, на којима препознајемо данашње београдске улице у рушевинама и диму. Често се појављује разрушена околина Палате Албанија и улице око ужег градског центра и железничке станице. Види се разрушен Стари двор, као и оштећења око Белог двора.

Срушени су били и објекти поред хотела „Москва“, Каленић пијаца, зграде у Кнез Михаиловој улици, у данашњим улицама Краља Милана и Кнеза Милоша… Поједине улице биле су буквално затрпане.

Водоводна и канализациона мрежа претрпеле су велика оштећења, уништене су електричне инсталације, паралисан је саобраћај… Број избеглих био је огроман.

Сведочења очевидаца

Прве вести о бомбардовању писали су страни дописници и дипломате, а њихова сведочења су наведена у књизи.

„…Свуда око нас пуцала је бомба за бомбом, неке на само двадесетак метара од нас. Ефекат је био скоро незамислив. Није то била ни бука, чак не толико ни удар. Био је то неки потпуно језив ветар, који је највише уливао страх у кости“, писала је Американка Рут Мичел.

Југословенски поручник који је пилотирао „месершмитом Ме-19“ присетио се свог искуства. Он је навео да су Немци намерно гађали склоништа од ваздушних напада. Истиче да ни најгрозније фотографије не би могле да репродукују призор.

„Велики град дуж Дунава деловао је као пламтећа буктиња. Велики језици пламена изненада су избијали, накратко блештали и полако згаснули. Изненада су тешки облаци дима кренули да се ковитлају ка горе, увијајући се, таласајући, вртећи се у небо и притом су у својим црним утробама рефлектовали љутити пламен који мора да је био видљив с неколико стотина километара преко велике реке и у бескрајној равници“, написао је поручник.

Други секретар амбасаде САД Џејмс Бонбрат описао је да се прво бомбардовање догодило ујутру 6. априла, друго и треће истог дана, а четврто следећег. Вероватно је мислио на налете немачких авиона у таласима.

Неименовани новинар из вишијевске Француске писао је да је било много жртава и да је град захватио пламен.

„Међу становништвом се ширила паника, нису очекивали тако изненадни напад. Када је други талас авиона дошао над град око девет, почео је егзодус грађана, а током тог другог напада уништена су постројења за доставу електричне енергије и воде“, навео је.

Чин освете Адолфа Хитлера

Аутори књиге „Битка за Београд – април 1941“ истичу да је бомбардовање Београда било до тада „најтежи терористички напад немачког ваздухопловства“. Закључују да су сви који су извештавали о томе сагласни у погледу силе и ефекта.

Све то сведочи да је Адолф Хитлер био одлучан да казни Југославију због догађаја 27. марта. Тог датума он је изјавио: „С политичког становишта посебно је важно да се ударац Југославији зада с крајњом силовитошћу, а да се њено војно уништење спроведе брзином муње…“

Зато је и немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст на суђењу после рата изјавио да је бомбардовање Београда било ствар Хитлерове сујете и личне освете.

Прича о бомбардовању Београда 6. априла 1941. године ипак није само прича о бројевима. То је прича о граду који је уништен, а то није заслужио. То је прича о храбрим пилотима који су дали животе за одбрану града који нису могли одбранити.

Одбранили су свој образ и образ државе, а Београд је скупо платио супротстављање фашизму, док због начина на који изведено бомбардовање, Огњеновић и Николић у књизи наводе да је напад био повод за апел „Свим цивилизованим народима“:

„…Кишом разорних и запаљивих бомби у року од неколико часова Београд је претворен у гомиле рушевина и згаришта, док су његове улице биле прекривене лешевима деце, жена и стараца. Никада у историји Београда ни најсвирепији освајачи нису починили толико зверстава и уништавања. Погажени су сви основи човечности и основног људског морала, немачки авиони усред дана разорили су у Београду све болнице, цркве, школе, све културне установе… Жене и деца који су напуштали своје домове убијани су у масама митраљезима са авиона у ниском лету. Над мирним и невиним београдским становништвом извршен је прави покољ…“.