Оптужница против Михаила Ђурића: Разлог – борба за права Срба и очување Његошеве капеле

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Ђурић

„Што је током 1971. у више махова говором на јавном скупу и објављивањем чланака у листовима и часописима, у циљу непријатељског деловања против нашег друштвеног и државног уређења, подстицао и позивао на разбијање братства и јединства народа Југославије, приказујући притом злонамерно и неистинито друштвено-политичке прилике у земљи…“

Окружно јавно тужилаштво у Београду

Кт. бр. 768/72.
7. VI 1972. год.
Београд
ОКРУЖНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ
Београд

На основу члана 44 став 2 тачка 2 ЗКП, подижем

ОПТУЖНИЦУ
против:

МИХАИЛА ЂУРИЋА, редовног професора Правног факулте та у Београду, са станом у Београду у ул. Банијској бр. 1, рођеног22. VIII 1925. године у Шапцу, од оца Стевана и мајке Милице рођ. Деспотовић, Србина, држ. СФРЈ, ожењеног – оца двоје деце, завршио Правни факултет, војску одслужио у ЈНА – води се у војној евиденцији код СО Врачар, без непокретне имовине, неосуђиван, налази се на слободи, –

ШТО ЈЕ:

током 1971. у више махова говором на јавном скупу и објављивањем чланака у листовима и часописима, у циљу непријатељског деловања против нашег друштвеног и државног уређења, подстицао и позивао на разбијање братства и јединства народа Југославије, приказујући притом злонамерно и неистинито друштвено-политичке прилике у земљи, па је тако:

а) Користећи дискусију о Амандманима на Устав СФРЈ коју је организовала Секција универзитетских наставника Правног факултета у Београду у дане 18., 19. и 22. марта 1971. године на састанку Секције у просторијама Правног факултета у Београду, на дан 18. марта пред већим скупом наставника, студената и позваних гостију узео учешће у дискусији, па уместо да својим излагањем о нацрту Уставних амандмана као стручњак допринесе што бољем регулисању понуђених решења изјавио „да он неће да говори о слову предложених Уставних промена, јер о томе уопште није вредно говорити“, а онда је између осталог рекао и то:

– „свако ко уме да политички гледа и мисли лако може открити да промена Устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање некаквих природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег
друштвеног кретања“.

„треба бити начисто да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или тачније на њеним развалинама и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак и међусобно супротстављених националних држава.

То је чињеница којој треба смело погледати у очи…“

„далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари данас стоје у земљи, која се налази на својој последњој раскрсници.

Ни садашњи положај Српског народа у Југославији није никако добар, а не само онај у коме би се он нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је Српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао Српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид, који је за време Другог светског рата извршен над Српским народом. Много је важније указати овде на то да се Српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена Уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање…“

„није нимало тешко увидети да се већ сада у садашњим условима Српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији…“

у СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва Српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори Српски народ нема право ни на властито национално име или се бар то право оспорава оним, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима.“,

„Уставне промене погоршавају ионако неравноправан положај Српског народа. Срби у властитој републици нашли су се у подређеном положају према Албанцима…“,

„више него било шта друго данас је неопходно отрежњење Српског народа од заблуда у прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, Српски народ мора да се окрене к себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.“

б) Потом овај свој говор дао да се под називом „Смишљене смутње“ објави у листу „Студент“ бр. 10 од 6. априла 1971. Године и у часопису „Анали Правног факултета“ у Београду у двоброју за месеце мај и јуни 1971. године.

в) Поводом одуке надлежних органа СР Црне Горе да се споменик Петру Петровићу Његошу, који је изградио вајар Иван Мештровић, постави на Ловћену, у часопису „Уметност“ за месец јули – децембар 1971. године објавио чланак под насловом „Камен раздора“ у коме се злонамерно и неистинито приказују друштвено-политичке прилике у земљи, а у коме је навео и то:

„Тако је због немоћи јавне речи, која је толико карактеристична за време у којем живимо све прошло без последица. Нити се одустало од намере да се маузолеј подигне баш на рушевинама Његошеве капеле, нити је одлука о том рушењу и грађењу подвргнута накнадном испитивању. Само што је у међувремену знатно ојачао бирократски притисак, па много шта од онога што је било намењено јавности ниједошло до ње. Широки слојеви становништва и данас још не знају колико дуго траје мртва трка првих имена културе ових народа с безименим и безличним, али послушним и прилежним помоћницима и
пуномоћницима највише државне власти у овој земљи.“

„треба се добро замислити над стварним мотивима данашњег спора око новог споменика Његошу. Није то никакав спор измеђ присталица и противника овог великог песника, између његових правих и лажних противника, мада се може основано посумњати у истинску приврженост Његошу оних који су хтели да га зазидају Мештровићевим каменим оклопом.“

„тешко је разумети и оправдати беспримерну упорност поменутих политичких чинилаца у наметању у сваком погледу сумњивог решења“,

па је напред наведеним радњама починио кривично дело не-пријатељске пропаганде предвиђено и кажњиво по чл. 118 ст. 1. КЗ.

ПРЕДЛАЖЕМ

да се пред већем тога суда закаже и одржи главни претрес, на
који да се позову:
1) Окружни јавни тужилац у Београду,
2) Окр. Михаило Ђурић, Београд, Банијска бр. 1, да се на претресу изведе доказ читањем чланка „Смишљене смутње“ објављеног у листу „Студент“ бр. 10. од 6. априла 1971. године и „Аналима Правног факултета у Београду“ у двоброју мај– јуни 1971. године, чланка „Камен раздора“ објављеног у часопису „Уметност“ за месец јули – децембар 1971. године и записника о вештачењу ИВ бр. 435/72 Бироа за крим. технику Републичког секретаријата за унутрашње послове у Београду.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Наводима окр. Ђурића, а посебно увидом у лист „Студент“, бр.10. од 6. априла 1971. године и у двоброју часописа „Анали Правног факултета“ за мај и јуни 1971. године, утврђено је следеће чињенично стање:

Секција универзитетских наставника Правног факултета у Београду организовала је дискусију о нацртима Амандмана на Устав СФРЈ на дан 18. III 1971. године у просторијама Правног факултета.

Заказаном састанку присуствовали су чланови Секције и један број студената и гостију. У дискусији је учествовао и окр. Ђурић који је још одмах у почетку свог излагања изнео „да неће говорити о слову предложених Уставних промена јер сматра да о томе уопште није вредно говорити, да ће говорити о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама Уставне кризе и о нечем што законски текст не садржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак мистификује“, а затим одржао говор који је делимично цитиран у диспозитиву оптужнице.

Окр. Ђурић у свом говору, како је наведено, поред осталог износи да промена Устава која се спроводи нема никакав дубљи друштвени смисао, да та промена нема за циљ разрешавање некаквих природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања, да је Југославија само географски појам, будући да се на њеном тлу – односно на њеним развалинама под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних и чак међусобно супротстављених националних држава, да се земља налази на својој последњој раскрсници, а затим сав остали део свог излагања посветио „тешком“ положају Српског народа тврдећи да је садашњи положај Српског народа лош, да ће се спровођењем Уставних промена његов положај још погоршати, да се Српски народ оптужује за централизам, а да је централизам заведен и да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је извршен за време Другог светског рата над њим и надаље у истом смислу навео је оно што је под наводима цитирано у диспозитиву оптужнице.

На крају свог излагања окр. Ђурић због таквог „тешког“ положаја Српског народа указује на потребу његовог отрежњења од заблуда прошлости, указује да се Српски народ мора да окрене сам к себи, да мора да мисли на свој опстанак, да мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.

Надаље окр. Ђурић наводи да не треба расправљати о поднетом тексту
Уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањем и дотеривањем, већ да треба тражити, да треба захтевати, да се треба залагати за доношење неких других озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованих решења.

Почетком априла исте године окр. Ђурић је дао свој говор редакцији листа „Студент“ ради објављивања, што је и учињено у броју 10 од 6. априла 1972. године, а нешто касније исти говор је објављен по његовом одобрењу у „Аналима Правног факултета“ у двоброју за мај и јуни, а под насловом „Смишљене смутње“.

Из оваквог чињеничног стања произлази закључак да окр. Ђурић није имао намеру да својом дискусијом допринесе бољем регулисању понуђених решења у предложеним нацртима Уставних амандмана, већ на против његова намера је била, користећи ову дискусију, да својим излагањем злонамерно и неистинито прикаже друштвено-политичке прилике у земљи, да својим излагањем учини позив на разбијање братства и јединства народа Југославије и да допринесе разбуктавању шовинистичких страсти.

У прилог овом закључку иде и чињеница да је окр. Ђурић свој говор објавио у листу „Студент“ и „Аналима Правног факултета“ под насловом „Смишљене смутње“, као и да је окр. Ђурић годинама континуирано, кад год се радило о већим заокретима у нашем друштвеном развитку, увек био против остварења тих заокрета.

Окр. Ђурић се брани да је његово излагање у наведеној дискусији имало за циљ да са становишта знања у вези [с] питањ[им]а која су покренута, изнесе своје научно и стручно гледиште, да је ишао за тим да помогне друштву приликом разматрања постављених питања на састанку Секције, да је оно што је изнео сазнао преко радиа, телевизије, а и у контакту са лицима са којима је долазио у додир, да је своје мишљење у говору изнео на основу стручног и научног образовања и даље наводи да је наслов „Смишљене смутње“ за свој чланак дао намерно због тога што је дата ситуација и његово излагање одговарало оваквом наслову.

Овакву одбрану окр. Ђурића треба одбацити као неосновану, јер како је наведено он не пружа никакву помоћ друштву при разматрању постављених питања, а најмање са научног и стручног гледишта. Он напротив не говори и не жели да говори о тим питањима па чак и позива и друге да не расправљају о поднетом тексту Уставне промене. Целокупно његово излагање у суштини садржи неистините тврдње у односу на друштвено-политичке прилике у земљи, а говорећи о „тешком положају Српског народа“, очигледно иде на разбијање братства и јединства које је тако тешко остварено.

Окр. Ђурић је у истој намери објавио и чланак „Камен раздора“ у часопису „Уметност“. Овај чланак је по својој садржини на линији разбијања братства и јединства народа Југославије. У овом чланку окривљени такође злонамерно и неистинито приказује друштвено- политичке прилике у земљи, јер како другојачије и схватити наводе окр. Ђурића „да је немоћ јавне речи толико карактеристична за време у којем живимо“.

Са свега изложеног ова оптужница је оправдана и на закону заснована.

Заменик јавног тужиоца
Божидар Ђ. Марковић

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.