Оно што су закључили шефови дипломатија Г7 на састанку у Лондону практично су поновили неколико дана касније министри спољних послова држава ЕУ на састанку у Бриселу. Опет се дешава да је ЕУ задужена за операционализацију планова које иницирају САД преко различитих мултилатералних формата.

Овога пута, то је кренуло од Г7. Помало и изненађујуће, зато што се на овакав начин представници шест најутицајнијих држава „западног блока“ појачани Јапаном већ дуго нису бавили „западнобалканским питањима“.

А када је реч о „западнобалканском“, подразумева се да су у фокусу Косово и БиХ. Шта хоће Г7?

Прво, то су „реформе“, које ће за циљ имати стварање заједничког регионалног тржишта, спровођење „зелене агенде ЕУ“ у постпандемијској ери и наставак Берлинског процеса. Упркос опет поновљеним великим речима о европерспективи региона, пуноправно чланство у ЕУ нити ко може да гарантује, нити ће се та ствар брзо отварати. Просто, тема није популарна, расположење јавности у већини западноевропских чланица није наклоњено том процесу, неће политичари и многобројне бирократе жртвовати своје рејтинге и каријере због Црне Горе, Албаније, Северне Македоније… Зато, када се говори о европерспективи, остају три наведене ствари, до даљњег, на томе се базира „функционално присаједињење“ западнобалканског простора већем „европском блоку“.

Мобилизација западних сила кроз одлуке Г7 и ЕУ

Друго, далеко важније јесте оно што је у фокусу. Сада и Г7 званично позива Београд и Приштину „да се конструктивно укључе у преговоре у оквиру дијалога уз помоћ ЕУ и да у потпуности нормализују своје односе кроз свеобухватан и правно обавезујући споразум који доприноси регионалној стабилности.“ Шта се под тим подразумева не треба посебно наглашавати.

Такође, званично је подржана кандидатура Кристијана Шмита за високог представника у БиХ. Функционер баварске Хришћанско социјалне уније већ неко време фигурира као наследник Валентина Инцка, али је отворено хоће ли то (икада?) постати. Пут до функције води преко резолуције Савета безбедности УН и сагласности сталних чланица овог тела, а ту се испречила Русија која тражи расправу о даљој сврсисходности постојања те позиције.

Око Косова ништа ново…

Дакле, око Косова ништа ново, а иако се и ово може растумачити као додатни политички притисак, ипак представља рециклирање старих мантри које у крајњој линији не могу довести до за Г7 „подразумевајућег исхода“. Самим тим, није било преке потребе ни да се ово још једаред званично понавља.

Око БиХ, такође, ништа ново у односу на јавно саопштавано са разних страна претходних месеци. Уместо званичног саопштења Г7 било би боље да се тема расправи на Савету за имплементацију мира или током редовних консултација Савета безбедности УН.

Притисак на Русију!?

Није ваљда да мисле да ће овако извршити политички притисак на Русију, те ће Москва променити став поводом Шмита!?
Напослетку, суштински нема ништа ново ни око „функционалног присаједињења“, то се „врти“ око Берлинског процеса, пратећег „мини Шенгена“ и сличних иницијатива. Како ће то на крају изгледати у пракси и колико ће допринети расту утицаја ЕУ, остаје да се види.
Због свега, право питање заправо и није шта хоће Г7, већ зашто се, помало и овако изненађујуће Г7 заинтересовала за регионална питања?

Одговор је понуђен у истом званичном саопштењу. У делу где се наводе „неоправдане спекулације о променама граница дуж етничких линија“ и додаје: „Такве промене представљале би претњу регионалној безбедности. Одлучно одбијамо сваки покушај подривања територијалног интегритета Босне и Херцеговине.“ Став Г7 је, дакле, реакција на фамозни „нон пејпер“.

Хитра оглашавања шефова дипломатија седам најразвијенијих држава (које су у међувремену решиле да из овог круга „избришу“ Русију, а Москва им одговорила да више не размишља о „повратку“ у тај клуб) и „европске двадесетседморке“ долазе како би се свеобухватно и „политички обавезујуће“ заклели да о „нон пејперу“ нису ни размишљали, нити да он представља реалну алтернативу досадашњим тежњама.

И то је, заправо, најбољи показатељ да су запали у ћорсокак. Чији је „нон пејпер“? Словеначки, Јаншин, Пахоров, Орбанових саветника, некога петог, шестог…

Зашто Г7 реагује на „нон пејпер“

До данас, нити се ико затрчао да приграби ауторска права, нити је на видело дана изашла аутентична верзија, са свим детаљима (од којих и те како зависе тумачења предложеног). Зашто би онда Г7 и ЕУ уопште реаговали на тако нешто? Колика је „тежина“ таквог документа?

Ако један такав папир може изазвати овакве реакције, онда то највише говори о онима који реагују. „Западнобалканско питање“ за Г7 и ЕУ остаје незатворено, а што је још горе, досадашња пракса не доноси резултат, целокупно дводеценијско деловање усмерено ка новој политичкој и територијалној прекомпозицији региона испоставља се да је – промашено.

Креирана (само)обмањујућа слика како је све решено, готово, како смо сведоци нове реалности којој пркосе још неки „радикални елементи“ у Београду, али ни они неће моћи да издрже дуго, разбија се у парампарчад пред једним „нон пејпером“ и даље непознатих аутора и дискутабилне садржине.

Општа мобилизација, оличена у закључцима Г7 и ЕУ треба да послужи најпре њима самима, да покаже како су и даље хомогени, јединствени, заклињу се једни другима како неће бити одступања. Неће бити преиспитивања и размишљања о промени курса. Још само да Србија „призна Косово“, Шмит се устоличи у Сарајеву и створи унитарну, безентитетску државу, а сви из региона срећни и задовољни уђу у НАТО и заувек протерају малигне Русе и опасне Кинезе.

Заузврат, ту је „шаргарепа“ у виду заједничког регионалног тржишта, спровођења „зелене агенде ЕУ“ у постпандемијској ери и наставка Берлинског процеса. Против било какве дискусије о алтернативним приступима бориће се непрестаним понављањем једног те истог, онога што већ деценијама слушамо. Што је и довело до ћорсокака. И што ће трајати до следећег „нон пејпера“. Док се опет неко не одважи да каже како се приступ мора мењати.