ОНИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРПСКИ РОД: Ствараоци Србије – Милутин Миланковић

„Када једном уловиш крупну рибу, ситније ти више нису занимљиве. Радио сам 25 година на својој теорији осунчавања, и сада када је завршена, остао сам без посла. Исувише сам стар да почнем рад на новој теорији, а теорије величине као ова коју сам завршио, напросто не расту на дрвећу“, речи су великог а скромног ума.

Милутин Миланковић, геофизичар, математичар, астроном, климатолог, грађевински инжењер, универзитетски професор, оснивач Катедре за небеску механику и светски уважаван научник, рођен је 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека. Због осетљивог здравља основно образовање стицао је у кући, а са десет година прешао је код ујака у Осијек, где je завршио реалну гимназију.

Након гимназије отишао је у Беч, где је похађао Високу техничку школу и са високим оценама дипломирао грађевину 1902, а две године касније докторирао је и постао први српски доктор техничких наука. На позив српске владе, преселио се 1909. године у Београд и постао професор примењене математике на Београдском универзитету.

Касније је Милутин Миланковић постао и декан Филозофског факултета. У том звању спомиње га Просветни гласник од 1. фебруара 1928. године.

Милутин Миланковић је први научник који је математички, објашњавајући утицај астрономских фактора на климу у прошлости, прецизно објаснио појаву и настанак ледених доба. Због тога се данас дугорочне цикличне климатске промене, узроковане астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце, по њему називају Миланковићеви циклуси. Своју теорију је заокружио књигом „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“, штампаном у издању Српске краљевске академије почетком 1941. године. Познат је и по предлогу реформе јулијанског и грегоријанског календара.

Време од 7. августа 1940. године спомиње професора небеске механике Милутина Миланковића у чланку „Југословени су задужили човечанство великим открићима“.

Занимљиво је и Миланковићево размишљање под насловом „У царству наука“, објављено у Српском народу од 5. јуна 1943. године.

Милутин Миланковић је преминуо 12. децембра 1958. године у Београду, где је првобитно био сахрањен на Новом гробљу, а касније је пренет на породично гробље у Даљу.

Нажалост, многе генерације су биле ускраћене за сазнања о овом научнику, јер је признање највећег дела његовог рада уследило тек много касније. Наса је Милутина Миланковића сврстала међу 15 највећих умова свих времена, а у част његових достигнућа у астрономији по њему су названи један кратер на Месецу, један кратер на Марсу и један астероид. Награда Европског геофизичког друштва која носи његово име установљена је 1993, а 2009. је у Србији проглашена годином Милутина Миланковића. Један булевар на Новом Београду носи Миланковићево име, а од 2012. године његов лик се налази на новчаници од 2.000 динара.

Тагови: Милутин Миланковић