Хвала богу, дочекао је Ђорђе и тај, толико жељени тренутак. Како сам скромно каже, није то никад тражио, мислио је… ако сам Михаиловић, онда сам и Србин, али жеља да за живота ипак добије и званичну потврду да је део државе коју толико воли, била је јача од свега.

Недавно га је посетио министар Ивица Дачић, изненадио се кад је чуо за муку и обећао да ће проблем бити решен. После два месеца стигла је вест коју је Ђорђе читав живот чекао.

Српско држављанство и пасош натерали су га да заплаче од среће. Каже – одавно није тако плакао!

Срећна сам и ја, али ме боле сузе овог часног старине. Зар је могуће да нико није знао, да се није потрудио, да није питао?! Зашто је деда Ђорђе морао да чека 92 године? Питам се колико је званичника и делегација дочекао, са колико моћних људи разговарао. Само једна њихова реч решавала је неупоредиво веће проблеме, али нико није изговорио ту једну, једину реч која би решила овај „мали“, лични, Ђорђев…

Ћутао је овај скромни човек и предано радио оно што су му „у аменет“ оставили деда и отац.

Рођен у каменој кућици на самом гробљу, знао је да је брига о хумкама српских јунака, његов усуд, живот и мисија од које нема одступања. Мењале су се околности, уређење и имена држава, однос према онима који почивају на Солунском гробљу, али Ђорђе се није мењао.

У српској униформи, са шајкачом на глави сваког јутра отварао је капије гробља и маузолеја, подизао српску заставу и дочекивао посетиоце. С посебним уважавањем и љубављу дочекивао је потомке оних који леже на Зејтинлику, водио их до хумки и бираним речима попуњавао празнине у породичној историји.

Многи су ту, у сузама, склапали коцкице свог и живота своје породице, а бројни туристи и случајни посетиоци први пут спознавали размере српске трагедије, али и истрајности и храбрости једног народа. Ђорђе је био и остао њихов домаћин, водич, светионик, најлепша успомена из Солуна.

Баш зато морају да нас боле његове сузе. Иако су биле од среће, нису смеле ни да се десе.

Морао је Ђорђе Михаиловић одавно, и то великим словима, да буде уписан у књигу српских држављана. Ко би то други заслужио ако не он?!

Огрешили смо се о Ђорђа, али нажалост, није нам први, а вероватно ни последњи пут. Умемо да славимо човека и његово дело, клањамо се и кунемо у хероје данашњице, али брзо их заборављамо и препуштамо прашини прошлости.

Много је, таквих примера, превише да бих могла да прећутим. Сећам се Милунке Савић која је из Великог рата изашла као хероина, а после њега „награђена“ радним местом чистачице у једној банци.

После деценија заборава, неправда је ипак делимично исправљена захваљујући обележавању стогодишњице Првог светског рата па сад макар сви знамо ко је Милунка и чиме нас је задужила.

Сећам се и мајора Драгутина Гавриловића који је одржао чувени говор браниоцима Београда1915. године у којем им је поручио да немају чега да се боје пошто је њихов пук и тако „избрисан“ из бројног стања. Повео их је у одсудну битку и једва преживео, а живот је скончао измучен, заборављен и жигосан као „остатак бившег режима“ 1945. године.

Његов говор, неким чудом, остао је упамћен, али мало је било оних који су знали нешто више о човеку који је изговорио чувене речи. Захваљујући четворогодишњем подсећању на Велики рат сазнали смо коначно и име човека са чувене фотографије која је постала симбол српског војника.

Око соколово (како је касније названа фотографија) имао је Драгутин Матић, војни извиђач који је, са одслужења војног рока добровољно отишао у Први балкански рат. Војничке чизме, које су прегазиле и Албанију, изуо је тек 7 година касније, 1919. године.

Матић је био цењен у свом родном крају, али у уџбеницима историје, уз чувену слику, није стајало његово име. Као и многи други хероји, остао је безимени симбол једног рата.

Иако му је 1998.године у Гаџином Хану подигнут споменик, његова родна кућа у оближњем селу Калетинац још није реновирана, а скромни надгробни споменик готово је немогуће пронаћи без помоћи мештана.

Много је оваквих судбина из Великог рата, превише да бих им се овим текстом одужила, али надам се да сам бар неког подстакла да отвори књигу или да у интернет претраживач укуца неко од ових имена.

Хајде да им се знањем и сећањем бар мало одужимо за велика дела која су чинили.

Ђорђу Михаиловићу, човеку који је цео живот посветио управо томе, испуњена је жеља. Добио је српско држављанство, али никако није требало да на то чека пуне 92 године! Нисмо смели да заборавимо човека који се читав живот бори за незаборав!