ОГЊЕН КАРАНОВИЋ, ИСТОРИЧАР: Споменик Стефану Немањи тачка на духовна лутања и југословенске заблуде и конфузије

Како је споменик Стефану Немањи у Београду узбуркао део српске јавности, али и региона, како опречна мишлјења о ‘старој слави и златном добу Србије’ и ‘враћања поноса нацији’ не јењавају, намећу се бројна питања – како су у то доба изгледале западне земље којима се данас толико безусловно дивимо? Зашто се ових дана не подсетимо предколумбовске Америке тога доба у којој су живели Индијанци; док су у Канади, поред Индијанаца, на северу земље живели и Ескими; а Абориџини и Маори су насељавали Аустралију и Нови Зеланд. Европом се простирало Свето римско царство које су у основи чиниле немачке етничке земље, а тек 1871. настала је национална држава уједињена у Немачко царство. Да ли су западни савременици Стефана Немање попут римско-немачког цара Фридриха I Барбаросе били образованији од њега или не?

Да ли после свега што је Стефан Немања (владао од 1166. до 1196.) урадио за Србију и Српску Православну Цркву треба да се споменика стидимо или он треба да буде подсетник генерацијама које долазе – да је управо Стефан Немања подигао Српство, а ми њему подигосмо споменик 8. векова касније.

Одговоре на ова и многа друга питања потражили смо од историчара Огњена Карановића, директора Центра за друштвену стабилност и предавача у Културном центру Новог Сада који на почетку разговора истиче:

„Подизање споменика Стефану Немањи је један велики чин који ће коначно ставити тачку на сва духовна лутања и југословенске заблуде и конфузије. Стефан Немања, тј. његов споменик, доказ су да је Отаџбина враћена свом народу, али и да се народ вратио Отаџбини. Стефан Немања је подигао Српство, а сада Српство подиже овај споменик из пепела српских заблуда и несрећа XX века. Из тог разлога требамо да будемо и срећни и поносни што имамо коме споменик да подигнемо – јер Стефан Немања је разлог зашто данас постојимо као древни европски народ и као део европске цивилизације.
У време његове владавине која обухвата и период Трећег крсташког рата, почиње период успона средњовековне Србије, а са Немањићима, Немањиним наследницима, наступио је и ‘српски средњовековни златни период’, када Србија, посебно под кралјем Милутином и царем Душаном, постаје регионална сила на Балкану. Свакако, самостална Српска Православна Црква од 1219, уздизање Србије у ранг кралјевине 1217, уздизање архиепископске столице српског архиепископа у патријаршијски трон, а кралјевине у Душаново царство 1346, резултат су и последице мудре, саборне политике Стефана Немање.“

Шта нам можете рећи о дипломатским вештинама Стефана Немање?

„У његово време, Србија одржава дипломатске односе, не само са Ромејским царством, са којим се бори за пуну независност од Цариграда, већ и са Млетачком Републиком (Венецијом). Нјегов син, Стефан Првовенчани биће ожењен ћерком великог млетачког дужда, Енрика Дандола, Аном. Снажни су и садржајни односи са Угарском. Немањин, далеки рођак бан Белош, иначе Србин, био је рођени брат кралјице Јелене, супруге мађарског краља Беле II Слепог. Бан Белош био је син рашког великог жупана и веома утицајан угарски државник, а нјегова ћерка била је удата у Русији, па преко бана Белоша и његове ћерке Немања остварује прве везе са Русијом. Постојали су и развијени односи са римским папом. Са римско-немачким царем Фридрихом I Барбаросом, Немања се састао 1189. године у Нишу, када је и склоплјен међународни уговор о савезу Немање са светим римским царем на Западу. У Нишу је цара дочекао Стефан Немања са браћом Страцимиром и Мирославом. Приређена је богата гозба, а Фридриху I Барбароси су даривали велики број поклона (вино, јечам, волове, овце и припитомлјеног вепра и јелене). Интересантно, текст овог међународног уговора Немања је потврдио својим потписом, док је на исти тај документ, Барбароса, римско-немачки цар, ударио крст, што нам говори да је Барбароса био неписмен.“

Да ли је то био период ‘старе славе и златног доба Србије’ или само мит?

„Србија тада доживљава успон. Постаје самостална држава у складу са нормама феудалног државног права, а српски народ добија самосталну црквену организацију. Све је то омогућено делатношћу Немање и његове династије, али морамо да нагласимо да је простор за ове историјске процесе настао и због страховитог опадања ромејске моћи (византијске), посебно након Четвртог крсташког рата, 1204. и слома Ромејског царства. Било је то време када западна феудална цивилизација покушава да потисне ромејски комонвелт са Југоистока Европе. Управо, ту прилику искористили су Немања и његови потомци у подизању моћи и угледа Србије.“

Да ли је Стефан Немања био бруталнији и злогласнији владар него његови западни савременици или они који су дошли на власт у тим землјама нешто касније? Разна мишљења на ову тему можемо чути ових дана.

„Тако нешто могу да причају апсолутне незналице, које Немању поставлјају у савремени контекст модерне политике, али при том заборавлјају карактер европских земаља и њихових владара у средњем веку. Стефан Немања није био ни по чему бруталнији од француских, енглеских, немачких, руских или касније османлијских владара. Штавише! Овде се мисли на Немањину политику наводно против богумилске јереси, те о њиховом протеривању из Србије. Док у истом, чак и каснијем периоду, француске духовне и световне власти воде прави крсташки рат против катарена (хришћанске јеретичке заједнице), тамошњи римокатолички прелати, приликом поколја у једном граду, на југу Француске, где су катарени живели у доминантној већини, на питање, крсташких јуришника, шта да учине са католичким становништвом, како да их раздвоје од јеретика у „чишћењу“ града, један католички прелат каже: ‘Побијте их све, а Господ ће одабрати оне који су његови и позвати их к себи’. Да ли сад та средњовековна епизода, Француску и њене владаре чини злочиначком државом? Не, не могу се историјски процеси и стања, посебно они од пре 800 или хилјаду година, поставлјати у раван савременог друштва и света. Заправо, сви учени лјуди то и разумеју, сем другосрбијске лажне грађанске елите. Биолошким и духовним потомцима титоизма и југославизма Стефан Немања је стран – а споменик посвећен њему, аутоматски и неприхватлјив. Они не могу да се помире са чињеницом да Београд остаје европски, космополитски град, али истовремено враћа себи и своје идентитетско српско наслеђе.“

Да ли је важно која власт у Србији споменик подиже или је важно да споменик коначно постоји у центру Београда, и то 822 године након смрти Стефана Немање?

„Наравно, најважније је да споменик постоји, али уколико је ова власт (а јесте), на челу са председником Србије, Александром Вучићем, подигла споменик, онда не би требало да се поставлја питање овој власти – зашто је то учињено; већ би требало да се постави питање – зашто ниједна власт у последњих неколико деценија, то није учинила. Одговор се сам по себи намеће. Зато што их идентитетска политика није ни занимала.“

СРБИЈА УКИНУЛА РОПСТВО ПРЕ АМЕРИКЕ И БРИТАНИЈЕ

Србија, Милоша Великог, Сретењским уставом званично је забранила ропство, те је прописала да сваки роб, који ступи ногом на тло Србије, аутоматски постаје слободан. Дату одредбу Србија је усвојила неких тридесет година пре Америке и Русије, а неколико година пре Велике Британије.

ИНСПИРАЦИЈА У СТАРИМ СРПСКИМ МАНАСТИРИМА

Стефан Немања је био веома побожан и саградио је и обновио велики број манастира и цркава међу којима су најзначајнији Студеница, Хиландар и Ђурђеви Ступови, али и многи други. Аутор споменика Стефану Немањи Александар Рукавишњиков (вајар из Русије) истиче да је желео да се споменик на Савском тргу у Београду заснива на лепоти фресака из српских манастира.