ОФИЦИРУ БИВШЕ ЈНА СТИГЛА ОПТУЖНИЦА ПОСЛЕ 20 ГОДИНА: Словенцима се жив нећу предати!

Пензионисани капетан Војске Србије Драгомир Грујовић (54) добио је прошлог четвртка, на кућну адресу, авионско писмо из Окружног суда у Новом Месту и у њему оптужницу стару 20 година којом га Основно тужилаштво у том словеначком граду терети за ратни злочин и покушај убиства. Старешини Југословенске народне армије, који је на почетку сецесионистичког рата у Словенији постао узор војне части и јунаштва, остављена је могућност да на „оптужницу одговори у року осам дана од пријема” и упозорен је да „мора обавестити суд ако промени пребивалиште”.

– Оптужница је на словеначком језику и не разумем добро за шта ме све терете. Видећу, наредних дана, шта је најбоље да учиним. Али, ја сам још раније решио, и нисам променио одлуку, да се жив никада нећу предати Словенцима – каже Грујовић за „Политику”.

Бог свети зна како је словеначки суд дошао до тачне Грујовићеве адресе у Чачку, али и судски приправник зна да неће ићи баш све онако како је замислило „Окрожно содишче” у Новом Месту. Јер, не може једна држава спроводити кривични поступак на територији друге, такође суверене, позивати грађане и претити им, а да при томе не затражи помоћ Министарства правде домаћина. Зато данас нико не зна којим ће се путем овај поступак одвијати.

Почетак сецесионистичког рата у СФРЈ, јуна 1991. године, затекао је Грујовића на месту командира одељења за снабдевање у позадинском складишту Мокроног код Новог Места, где је распоређен 1980. године, одмах пошто је завршио подофицирску школу ЈНА у Загребу. ЈНА је ту чувала 7,2 милиона литара нафте и командант складишта, капетан Бранимир Фурлан (1963), иначе Словенац из Новог Места, одлучио је да сву имовину и војску којом је управљао преда у руке земљацима из Територијалне одбране Словеније. Али, уверења, дата реч и војничка заклетва старијег водника Грујовића били су другачији и он је самоиницијативно решио да преузме команду над складиштем.

Пуцао је у Фурлана – три метка испод појаса – из службеног пиштоља „пара 88”, онеспособио и оставио на капији како би га преузео санитет ТО Словеније. У складишту, из којег су побегли војници Словенци и Албанци, остали су Грујовић, затим водник Дејан Ковачевић, који је касније окумио Грујовића, иначе Хрват, и још 33 редова. Ова посада је, претећи Словенцима да ће, уколико буду нападнути, у ваздух дићи резервоаре с нафтом, четири седмице чувала и до примирја сачувала сву имовину, наоружање и војнике. Само један је био рањен.

На почетку блокаде складишта, неуропсихијатри које је унајмила ТО Словеније проценили су да Грујовић не може издржати дуже од 72 сата опсаде. Кад је та прогноза пала у воду, Словенија је старијем воднику понудила 500.000 марака да би без проблема отишао из Мокронога, али он није хтео. Једног дана прихватио је да телефоном разговара с председником Словеније, Миланом Кучаном, али уз услов да тај разговор иде уживо на Радио Љубљани, како би се избегле монтаже. Кучан је понављао да Грујовић угрожава цивилно становништво, а водник је упорно одговарао да он никога неће угрозити, ако не буде нападнут.

Указом начелника Штаба Врховне команде ЈНА, јула 1991. године, Грујовић је ванредно унапређен у официра, у чин поручника, „због изузетног пожртвовања и испољене храбрости”. Одмах је добио прекоманду у завичајни Чачак (рођен је у оближњем селу Парменцу) где је 2005. године пензионисан у чину капетана прве класе.

Убрзо пошто је напустио Словенију да се више у њу никад не би вратио, нити је у Србији вадио пасош, против њега је у Новом Месту покренут кривични поступак. Трагови о томе, с мноштвом појединости, сачувани су благодарећи словеначком истраживачу Марку Прешерену, који је 2009. године на Факултету друштвених наука Универзитета у Љубљани одбранио дипломски рад на тему „Тужилачка и судска пракса у Словенији у вези с кршењем међународног права током оружаних сукоба 1991. године”. Он је изазвао велику пажњу тамошње јавности, доказујући у раду да није ЈНА била та која је, предвођена Србијом, напала Словенију, већ обратно: „Словеначке паравојне јединице напале су ЈНА, кршећи међународно право и женевске конвенције”.

Прешерен наводи бројне доказе за то, међу њима и Грујовићев пример. Наиме, Министарство унутрашњих послова Словеније поднело је против Грујовића пријаву за кривична дела покушаја убиства и угрожавања безбедности цивилног становништва, али је основни тужилац у Новом Месту 30. јануара 1992. године пријаву одбацио „јер осумњичени није починио кривична дела и у његовом понашању нема елемената незаконитости”. Али, то решење изазвало је тренутне коментаре у војним (ТО Словеније) и тужилачким круговима, и било је тема саветовања у Љубљани, 9. јуна 1993. године, на коме су учествовали представници министарстава одбране и унутрашњих послова Словеније.

Као резултат тога, суд у Новом Месту је већ 15. јула отворио истрагу против Грујовића, теретећи га за ратни злочин против цивилног становништва по члану 142. КЗ СФРЈ, и покушај убиства из члана 46/1 КЗ Републике Словеније. После завршене истраге Тужилаштво је 8. септембра 1994. године оценило да она није понудила никакве нове доказе који би променили тужиочев став, али је накнадним правним поступком ипак био приморан да 28. октобра 1994. године Грујовића оптужи за два речена дела. И то је та оптужница који је Чачанин добио прошле седмице од поштара, двадесет година пошто је написана.

Затим је Окружни суд у Новом Месту 16. септембра 1997. године одредио притвор Грујовићу (у одсуству) и расписао међународну потерницу за њим. Исти суд је, средином 2007. године, обновио потерницу путем Интерпола, а Грујовић све то време није знао шта му се спрема, јер га нико од наших власти није упозорио нити обавестио.

– Знао сам једино да се нешто кува и зато сам стално трагао по интернету. Тако сам и видео потерницу против мене, пошто сам јануара 2011. године ушао на страницу Документационог информационог центра „Веритас”. Како човек може да се осећа у друштву криминалаца него јадно? Тада сам постао свестан да сваки полицајац на улици може да ме ухапси – прича нам Грујовић.

Он је, међутим, ћутао о том свом открићу све до средине априла 2011. године кад је министарка правде у Влади Србије Снежана Маловић потписала споразум са словеначким колегом о изручењу држављана. Тада је одлучио да путем „Политике” обелодани свој положај и одлуку да се не преда жив потери из Словеније.

Марко Прешерен у свом дипломском раду сматра да Грујовић оних врелих дана у Словенији није починио кривична дела, већ је његово понашање „било у складу са чланом 115. КЗ СФРЈ, јер је био дужан да спречи предају положаја непријатељу”.

Прешерен подсећа и на одредбе Устава СФРЈ (члан 238): „Нико нема право да призна или потпише капитулацију нити да прихвати или призна окупацију СФРЈ или појединог њеног дела. Такви акти су противуставни и кажњавају се као издаја земље”.

Грујовић прича да је са својим командантом Фурланом био у добрим односима и да су се породично посећивали све до 29. јуна 1991. године, кад је пуцао у њега. Фурлан се опоравио од рана, а марта 2010. године долазио је у нашу земљу, у званичну посету Војсци Србије, и то као бригадир и заменик начелника Генералштаба Оружаних снага Словеније.

Тагови: Драгомир Грујовић, ЈНА, Окружни суд, Оптужница, Официр, Словенија