ОДГОВОР МЛАДОГ СРПСКОГ СТУДЕНТА ПРЕДСЕДНИКУ САНУ: Чију историју треба да учимо ако се своје стидимо?

Поштовaном професору др. Владимиру Костићу,

Најпре да Вам се захвалим у име умртвљене младости што је старост дала одређене знаке живота. Наиме, навикнути на традиционалну незаинтересованост Академије за посао који би требало да обавља, сваки помак у том правцу је напредак, ма колико изазивао повраћање.

И да одмах будем јасан, „не слажем се ни са једном речи коју сте изговорили, али ћу до смрти бранити Ваше право да их изговорите“. И не само да имате право на мишљење, већ је оно апсолутно очекивано и пожељно, с обзиром на позицију и улогу коју обављате у српском друштву.

Уосталом, оно што остаје иза нас нису само наша дела већ и наше речи, о којима Вам данас желим и имам право рећи шта мислим, предпостављајући да су упућене и мени, као припаднику народа коме сте се пророчки обратили ономад, или сам бар ја то тако разумео.

Желим да знате да нема ничега спорног у првом делу Ваше констатације. Да, Косово и Метохија ни de facto ни de iure више нису под контролом Србије. Али закључци које из тога изводите вређају достојанство овог народа. Ви нисте први који нас лечите разним „истинама“ и освешћујете разним шок терапијама после којих повраћамо и оно што нисмо кусали.

Вређа начин на који себи дајете за право да одредите шта је истина, а шта не, барем када су Косово и Метохија у питању. Јер истина је и то, господине Костићу, да се у вишевековној историји Србије више пута дешавало да неко отима Косово и Метохију и жели да их трајно отргне из нашег цивилизацијског и националног корпуса.

Ипак, нико до сада се још није усудио да на било који начин прода оно што сам није зарадио. Претенциозно је што се сматрате компетентним да судите о изузетности геополитичког тренутка у коме се сада налазимо. Европска унија није ни прва, а ни последња глупост којом су лажни чувари националних интереса замајавали овај анестезирани народ.

Проблем је у оном другом делу Ваше филипике, у којој се, инсистирајући на „достојанственом повлачењу са Косова“ и Ви, господине Костићу, позивате на народ и његову судбину, напомињући то да сте и сами учестовали у Отаџбинском рату на Косову и Метохији 1999. године, за шта Вам искрено одајем признање.

Зато ме и чуди Ваша смелост да на тај начин распродајете оно што Вам супруга није донела у мираз већ дедови оставили на образ!

Питате ли се, господине академиче, какву историју ће учити Српчићи када Србија „достојанствено“ укине своје школе на Косову и Метохији? Какву слику ће они имати о својој земљи када почну да уче историју из шиптарских уџбеника, председниче Српске академије наука и уметности? Где ће радити њихови родитељи ако Србија „достојанствено“ повуче своје институције из сопствене покрајине? Верујете ли да ће Шиптари савесно лечити плућа онима којима су до јуче вадили јетру и продавали је на црном тржишту загарављене Европе, докторе Костићу? Верујете ли, као родитељ, да ће шиптарски судови осудити онога ко буде пребио или убио неко Српче због тога што његовим венама тече нека друга крв?

Осим одговора на ова питања, ваљало би и да нам кажете шта је то тако велико, веће од Газиместана, и високо, више од Дечана, у Европи, зарад чега вреди коцкати Дечане и преоравати Газиместан? Чије то снове да сањамо ако своје „достојанствено“ сахрањујемо? Какав хлеб треба да једемо ако нам је наш горак? Какве то странце треба да примимо у свој дом, ако се свог народа одричемо? Чију историју треба да учимо ако се своје стидимо? За кога децу да рађамо ако својој шибицаримо дедовину? Чиме имамо да тргујемо у Европи ако само за путарину до ње продајемо породичну сребрнину? И најзад, да ли и Ви нудите некоме Косово у моје име, господине Владимире?

Онима који су о Вашем ставу имали шта да кажу замерили сте, како сте у овонедељном издању „Недељника“ ламентирајући над својом судбином изјавили, то што су „мерили Ваш патриотизам“.

Мени то није намера, напротив. Само желим да знам шта нас толико добро чека на рушевинама данашње Европе у којој је Христа заменило дебело црево, Делакроаову Слободу која предводи народ – Атифета Јахјага, а Русоа – Хашим Тачи?

О АУТОРУ

Никола Росић је рођен 19. марта, 1991. године у Новом Пазару. Тренутно је апсолвент на Правном факултету Универзитета у Београду на смеру за Међународно право. Боравио на стручном усавршавању на МГИМО институту за међународне односе при руском Министарству иностраних послова. Завршио је једногодишње додипломске студије „Примењене дипломатије“ у аустријској фондацији Friedrich Ebert Stiftung; и двосеместрални додипломски програм „Форум за дипломатију и међународне односе“ на Правном факултету Универзитета у Београду. Учесник је домаћих и међународних конгреса, семинара и форума из области геополитике, права и политике. Коаутор је монографије „Косово и Метохија је душа Србије“ у издању Факултета безбедности Универзитета у Београду. Оснивач је и први председник удружења уметника „Друштво младих уметника Рас“. Говори енглески и служи се руским и шведским језиком.

Тагови: Владимир Костић, САНУ