ОДБРАНА ОТАЏБИНЕ ДО ПОСЛЕДЊЕ КАПИ КРВИ: Битка за Паштрик синоним за „Вијетнам у великом“

Једна од најзначијнијих битака у злочиначкој НАТО агесији на нашу земљу била је Битка за Паштрик или како су је планери те војне алијансе назвали „ Операција Стрела“, која је на југословенско –албанској граници почела 26. маја и трајала је све до завршетка рата  и потписивања Кумановског споразума.

– Ако је битка за Кошаре синоним за Вијетнам у малом, онда је битка на Паштрику синоним за Вијетнам у великом – речи су  генерала Владимира Лазаревића, тадашњег командата Приштинског корпуса , које најбоље говоре о значају Битке за Паштрик,

Командант 549 моторизоване бригаде пуковник Божидар Делић, одмах по сазнању о нападу, формирао је Истурено командно место бригаде.

– Истурено  командно место је формирано у реону Шех махале ради преузимања команде над свим снагама на Паштрику. Циљ операције био је да се разбију наше снаге на граници и успостави коридор дуж реке Бели Дрим, највише за два дана уђе у град Призрен, продужи напад ка Сувој Реци и даље ка Приштини.  Када је напад почео ниједан дан није био без борби и дејстава непријатељске авијације и артиљерије. Најтежи дан био је 31. мај када су употребили све снаге да остваре свој циљ, али су наши војници истрајали и остали на својим положајима. Дејства су била масовна, блиска и великог интезитета. Непријатељ је у поподневним сатима вршио и интезивно бомбардовање , али померања положаја јединица није било – каже за Информер  генерал у пензији Стојан Коњиковац, командант Истуреног командног места на Паштрику,

Генерал Коњиковац истиче да припадници 549. моторизоване бригаде нису обрукали претке и да потомци могу бити поносни на њих. Бројни су били примери херојства, пожртвованости и личних примера током борбених дејстава и одбране државне границе и отаџбине Србије до последње капи крви.

– Тог 31. маја негде око 13 часова ломило се да ли ће непријатељ успети да пробије положаје. Правилно смо проценили одакле продиру главне снаге непријатеља, употребили смо два пражњења батерије и вишецевне бацаче ракета и поклопили непријатеља. Стање на борбеној линији се стабилизовало и почела је њихова општа бежанија . Наредних дана су камионима извлачили своје рањене и мртве. Сви остали дани до 14.јуна нису имали такав борбени  интезитет, као штоје то било последњег мајског дана – објашњава генерал Стојан Коњиковац.

У поподневним сатима НАТО авијација је кренула са жестоким нападима тепих бомбама  на истурено командно место на Паштрику.

– Гађали су сваку кућу у Шех махали. Заштиту је нас 36 старешина и војника потражило у подруму једне двоспратне куће у том селу,а напољу је у заклонима остало свега неколико војника из обезбеђења. Неколико сати је трајало бомбардовање Шех махале, а у једном тренутку погођена је и зграда у којој смо се налазили. Од нас 36 , сви који су се налазили у делу зграде која је погођена су погинули , њих осам, међу којима и потпуковник Бошко Лемић, начелник ПВО  – описује генерал Коњиковац један од најтежих ратних догађаја у којима је био актер.

Он даље каже да је у  операцији „Стрела“ бригада  имала 26 погинулих и 126 рањених, а непријатељ далеко више., а да је током 1998. и 1999.  у зони одбране бригаде укупно погинуло 87 бораца, а 300 је рањено.

– У овој бици први пут су уведени и стратегијски бомбардери, који пре тога ни на једном месту нису употребљени. Бомбардери Б-2 и Б-52 су дејствовали 24 пута, али су , на срећу и захваљујући правилним одлукама о поседању и премештању положаја, само три пута успели да нас „ поклопе“. И поред свих жртава , успешно смо држали  линије одбране, све до потписивања Војнотехничког споразума у Куманову, 9. јуна 1999. године, а после смо били и прва бригада која је одликована орденом Народног хероја. У рату је 549. моторизована бригада са ојачањима бројала око 14.000 бораца. Налазила се у првом ешелону Приштинског корпуса, те је имала улогу главних снага одбране Косова и Метохије из правца Албаније – закључује наш саговорник.

Како је раније објаснио генерал Делић, главни напад на Паштрику је отпочео на Горожупском правцу, а терористичке снаге су се кретале у четири ешалона.

– У том моменту, 26.маја,  на том правцу било је око 450 наших људи, који су  примили први удар док нису пристигла појачања. Свака јединица дала је из својих састава пешадијске чете које су до вечери дошле на Паштрик  и свака је добила свој километар на Паштрику, уз наређење да одсудно бране прву линију, што су на крају и успешно учинили – објаснио је генерал Божидар Делић, командант 549.моторизоване бригаде.

Планове Веслија Кларка и стратега НАТО алијансе, пре свега оних америчких,  да се 20.000 војника војске Албаније, затим терориста из ОВК и НАТО трупа преко планинских врлети пађтрика  пребаци из Албаније у Метохију, односно Призренско поље, не би ли сломили одбрану Приштинског корпуса,спречило је херојство које нису очекивали.

Бранила се отаџбина до последње капи крви или да парафразирамо наредбу команду генерала Делића једном од потчињених на Паштрику, који је био у готово безизлазној ситуацији:

– Нема натраг, иза је Србија!

Подрум смрти

 Војник Игор Јањић Михајловиц описао је ситуацију у подруму куће у Шех махали када су погинули потпуковник Бошко Лемић и осам војника и  како су се остали спашавали:

– У подруму сам био са генералом Коњиковцем, војницима и једином женом добровољцем ту, Марином Милошевић. Поређали смо се у пуној борбеној опреми, када је почело све да се руши, грми, ођедном мрак, вриска рањених, запомагања… У левом углу је било само нас четворо : Стојан, ја , Златко и Марина.  Уочили смо мали овор димензија 50са 40 цм, и уз међусобну помоћ успели смо некако изаћи.